* Prema rečima Olivere Radovanović, pijaca “Moj salaš” je bila raskošnija nego ona na Junior skveru u centru Njujorka. Bila je to prva pijaca takve vrste u Srbiji

 

Već letimična analiza naših pijaca nedvosmisleno ukazuje da većinu poslova prodavača vode oni koji nisu direktni proizvođači. Ko u takvim uslovima gubi, a ko dobija, pokazuju podaci da su nabavne cene oko 50 odsto manje od prodajnih. Kada je reč o hrani proizvedenoj na organski način, situacija je još ozbiljnija. Organska hrana se, uglavnom, kupuje za decu, sportiste, osobe sa narušenim zdravljem, kao i za one koji žele hranu proizvedenu bez upotrebe škodljivih hemijskih preparata i u čistim uslovima. Što je najvažnije, to su oni koji žele da imaju sasvim pouzdan dokaz da se radi o organskoj proizvodnji. Upravo takvu proizvodnju imamo još od 14. septembra 2001. godine, kada je osnovana asocijacija “Zelena mreža Vojvodine”. Posebno od 2004. godine kada je, promovišući dobru poljoprivrednu praksu i tradicionalnu proizvodnju, organizovana pijaca “Moj salaš”. U radu ove pijace tokom godina učestvovale su desetine entuzijasta, mahom organskih proizvođača hrane, uglavnom sa malih poljoprivrednih gazdinstava u Vojvodini, voljnih da uče i proizvode na drugačiji način, u skladu sa stabilnom prirodom i potrebama ljudi, kao i da svoju robu sami prodaju i zarade više. Mali tim “Zelene mreže Vojvodine”, koji se fokusirao na održivu poljoprivredu i ruralni razvoj u Vojvodini, sačinjavali su: prof. dr Branka Lazić, Duško Medić, Ana Marija Vujošević i Olivera Radovanović. Tokom godina saradnici su se menjali, ali su profesorka Lazić i Olivera Radovanović bile stalni tim. 

Značajno mesto u osnivanju te asocijacije ima Olivera Radovanović, svojevremeno kustos Istorije umetnosti u Muzeju Grada Novog Sada, a posle 26 godina staža i nakon upoznavanja sa dugogodišnjim pozitivnim iskustvima u razvijenim državama u svetu, strastveni pobornik organske proizvodnje hrane i uzdizanja ugleda žena na selu.

– Pijaca “Moj salaš” bila je kultno mesto okupljanja potrošača, proizvođača organske hrane, profesora Novosadskog univerziteta, vrhunskih poljoprivrednih stručnjaka i ljubitelja prirode – kaže Olivara Radovanović, rodonačelnih ideje o osnivanju “Zelene mreže Vojvodine”.  – Još decembra 2003. godine organizovali smo dvodnevnu obuku za našu ciljnu grupu na Čeneju kraj Novog Sada za poljoprivrednike iz tog mesta, zatim Kisača, Nadalja, Temerina i Kovilja. Tada smo govorili o dobroj poljoprivrednoj praksi, o potrebi upotrebe obnovljivih izvora energije, mogućnostima plasmana roba iz organske proizvodnje, kao i o postupcima za vraćanje tradicionalnog izgleda salaša. Bila je to velika novost za tadašnja izuzetno teška privredna i ekonomska vremena u našoj državi. Okupili su se proizvođači voljni da uče i rade u skladu sa praksom Evropske unije i agrarno naprednih država u svetu, gde se organska hrana prodavala po znatno višim cenama od konvencionalne. Već 2004. godine organizovali smo radionicu “Revitalizacija javnih prostora”, uz učešće predstavnika gradskih javnih preduzeća, Pokrajinskog sekretarijata, Novosadskog univerziteta, nevladinih organizacija i oko 15 proizvođača organske hrane iz Vojvodine. Učestvovali su i predavači iz inostranstva. Zaključili smo da Novi Sad treba da ima jednu posebnu, farmersku pijacu, sa robom koju neće prodavati nakupci, u koje kupci imaju apsolutno poverenje, sa tradicionalnim ukusom, dobrog kvaliteta, poreklom sa njiva u okolini. Tako je rođena pijaca “Moj salaš”. S obzirom na to da princip sertifikacije tada još uvek nije postojao, učestvovali su proizvođači bez tog dokumenta, uglavnom članovi asocijacije Terras iz Subotice. Poštujući tradicionalne principe proizvodnje hrane, naši članovi, poput porodice Vozar, ubrzo su dobili svoje redovne kupce. Josip Mamužić je među prvima 2005. godine dobio sertifikat za svoju proizvodnju, nakon trogodišnje konverzije. Dve godine kasnije, otvorena je prodavnica organske hrane u Novom Sadu, koja do 2015. nosi naziv “Moj salaš”, u vlasništvu Milice Popović, uz obavezu da plasira robu isključivo proizvođača okupljenih oko naše pijace. Tokom 2008. godine svi učesnici pijace “Moj salaš” su stekli sertifikate i učestvovali na savetovanju u organizaciji Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, što je postala tradicija. Naši članovi su vrlo često bili donatori u humanitarnim akcijama. Bilo je to vreme puno nade, entuzijazma i volje da se što pre izađe iz nevolja posle sankcija i bombardovanja.

Posebno je značajno što je pijaca “Moj salaš” bila smeštena na platou ispred Sportsko-poslovnog centra SPENS u Novom Sadu, koji je do tada bio gotovo pust. Pijaca se održavala najpre svake dve nedelje, a potom sedmično zbog velikog interesovanja kupaca. Postala je mesto promocije sela u Vojvodini, gde se igra, peva i prodaje hrana iz multinacionalnih kuhunja, izrađuje vez, tka ili vrca med. Tu su dolazila školska deca, poznate ličnosti iz sveta obrazovanja, kulture, medicine, sportskog i zabavnog života, da se upoznaju sa novim vrstama i sortama povrća i voća. Manifestaciju je podržavao i Sekretarijat za privredu i ravnopravnost polova, u nastojanju da podstakne udruživanje, edukaciju i razvoj ženskog preduzetništva. Tada je u Vojvodini bilo preko 500 udruženja žena. Samo kroz edukaciju o organskoj proizvodnji 2013. i 2014. godine prošlo je preko 800 žena, što je stvorilo “bum” u organskoj proizvodnji i plasmanu. Preko IPA projekta Pannonia Organica edukaciju o organskoj proizvodnji prošlo je još 600 polaznika, žena i muškaraca.

Tokom 2016. godine “Zelena mreža Vojvodine” je inicirala stvaranje “Ženske ruralne mreže Vojvodine”, koju čine čine: “Zelena mreža Vojvodine”, Udruženje “Podunav”, Hrvatsko kulturno-prosvjetno društvo “Matija Gubec”, Udruženje “Udahni život”, Udruženje “Gakovčanka”, Udruženje “Višnja”, Udruženje “Staza zdravlja”, Udruženje “Banstolka”, Udruženje “Krčedinke”, Udruženje “Sremački talas”, Klub žena “Belo Blato”, Klub žena “Vredne ruke” Srpski Itebej, Udruženje “Banaćanke Torak”, Udruženje “Žad”. Žene su edukovane o multifunkcionalnoj poljoprivredi kao mogućnosti ekonomskog jačanja žena na selu.

Sa Gradom Novim Sadom 2012. “Zelena mreža Vojvodine” izdala je publikaciju na temu spravljanja tradicionalnih jela od organskog povrća, koja se mogla nabaviti na pijaci “Moj salaš”. 

Od 2010. pokrenuta je marketinška kampanja u saradnji sa organizacijom GIZ, okrenuta potrošačima, jer je tada većina učesnika na pijaci imala sertifikat organske proizvodnje. 

Na pijaci su učestvovali voćari, vinogradari, povrtari i ratari sa svojom organskom proizvodnjom. 

Promovisan je slogan “Organska poljoprivreda dobra za tebe, dobra za prirodu”, sa izvanrednim prijemom kod potrošača. “Moj salaš” je bio najmasovnije mesto okupljanja proizvođača organske hrane u Srbiji, pa i na Balkanu, a kasnije su počele da se organizuju slične manifestacije u drugim krajevima države. Zahvaljujući ovoj kampanji, potrošnja organskih proizvoda te godine je zabeležila rast od 10%. Prema rečima Olivere Radovanović, pijaca “Moj salaš” je izgledala raskošnije nego ona na Junior skveru u centru Njujorka. Bila je to prva takve vrste pijaca u Srbiji.

Prema rečima naše sagovornice, karakteristično je da su pretežni nosioci organske proizvodnje hrane upravo žene na selu. One su kičma tih sredina, u nastojanju da svoju porodicu i naslednike zadrže u ruralnim predelima i spreče odliv u gradove. Još od ranije one se udružuju u različite sekcije, najpre uz vez, heklanje, a potom i svoje proizvode iznose na tržište na festivalima, vašarima, sajmovima, a u vreme pandemije virusa korona i preko sajta. 

– Žene u Stanišiću su se organizovale pod sloganom “Udahni život”. Povod im je bio poklon-kuća, što im je testamentom ostavila žena koja je živela u Nemačkoj, a vodi poreklo iz Stanišića. One su kuću preuredile, u bašti napravile dva velika plastenika, ali i na slobodnoj površini proizvodile povrće koje je dobilo organski sertifikat. Povrće su potom prerađivale, stvorile brend i stekle veliki ugled kod potrošača. Za mnoge je to bilo pravo čudo. Posebno što su članice ove asocijacije bile prosečne starosti između 40 i 50 godina, što je prednost, jer su članice u mnogim ženskim udruženjima u Vojvodini starije – objašnjava Olivera i dodaje da su kroz multifunkcionalnu proizvodnju žene sticale dodatnu vrednost i time obogatile porodični budžet. 

Iskustva su pokazala da je Srbiji izuzetno važno da se razvije selo, zadrže mladi u tim sredinama, ali je za tako nešto neophodno da se obezbedi puna infrastruktura i uslovi života slični onima u gradovima, kao i da se ulaže u razvoj poljoprivrede, školstva i kulture.

B. Krstin

 

Projekat “Uloga žena u razvoju organske poljoprivrede u Vojvodini” sufinansiran je sredstvima iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

30. DECEMBAR 2022.