Naručite
Najnovije
Novi broj
* Na “Dida Hornjakovom salašu” se, pored autentičnog izgleda, čuva i uspomena na nekadašnji način života, ali i tradicionalna hrana, koja je bitan deo turističke ponude
“Dida Hornjakov salaš” se nalazi u neposrednoj blizini Sombora, od koga je udaljen samo 1,5 km. Arhitektonska celina ovog salaša predstavlja klasičan primer somborskog salaša s kraja 19. i početka 20. veka. Salaš je u svom sadašnjem obliku sagrađen 1901, a od 1925. godine je u posedu porodice Hornjak. Naziv salaša je u znak uspomene na vlasničinog dedu, odnosno “didu”, kako Bunjevci kažu, koji je ovaj salaš kupio, kao i na njenog oca, koga njeni sinovi zovu dida. On je sačuvao salaš svih ovih godina. Salaš je pažljivo restauriran, tako da je do danas zadržao svoj nekadašnji izgled i objekte koji su se na njemu nalazili, ali i svoju osnovnu delatnost poljoprivredu. Turizam se razvija od 2010. godine, ali na veoma autentičan način.
– Ja nisam htela da od našeg salaša napravim kafanu ili restoran, što je danas karakteristično za većinu salaša. Želja mi je bila da ovaj salaš sačuvam za buduća pokolenja. Jer nije salaš samo mesto za jesti i piti, već je duša ovog podneblja. Sa ovakvih salaša je izgrađen grad, odnosno salašari su se udruživali i finansijski pomagali sve što je bilo u funkciji dobrobiti grada – ističe Aranka Hornjak Mijić, vlasnica salaša.
Na “Dida Hornjakovom salašu” se, pored nekadašnjeg izgleda, s pažnjom i poštovanjem čuva i tradicionalna hrana…
– Kod nas dolaze gosti iz svih delova sveta i mislim da smo prototip zapadnobačkog salaša, kako u arhitektonskom smislu tako i sa aspekta hrane koja je veoma bitan deo naše turističke ponude. I zato čuvam tu tradicionalnu hranu, čija je priprema mnogo skuplja, ali po kojoj je naš salaš prepoznat kao poseban. Primera radi, supa od morke mora da se kuva šest sati. Rekla bih da danas salaš “živi” od mog kuvanja, a ja, u principu, ne volim da kuvam – iskrena je naša sagovornica. – Odrasla sam na ovom salašu i uvek su me više zanimali poslovi u polju, ali sticajem životnih okolnosti vrlo mlada sam morala da naučim da kuvam. Danas kuvam s punim srcem, jer se trudim da, kada nešto radim – to bude savršeno. I želim da gost ode sa “punim ustima” i sa utiskom da je naša tradicionalna hrana nešto najbolje što je do sada probao. Dakle, moja kuhinja je danas jedan od reprezenata našeg salaša.
Vlasnica salaša sama priprema hranu i za veće skupove, pa i za svatove, koji se ovde često organizuju. U ponudi su jela koja su karakteristična za Sombor i okolinu. Glavni meni čine: mali bački, veliki bački i svečani bački ručak. U ponudi, u okviru velikog bačkog ručka su morčija supa sa flekicama i knedlama od džigerice, kuvano meso i povrće iz supe, dinstani želuci s pirinčem, kao i karakteristične tri vrste sosa, od višanja, paradajza i mirođije. Ovaj ručak obuhvata i faširano svinjsko meso, pileće belo meso u ajmokac sosu s dimljenom slaninom, pohovane karabatake, pohovani krompir i vitaminsku salatu od šargarepe i crvenog i zelenog kupusa. Štrudle s višnjama, makom i orasima su za desert. Svečani bački ručak obuhvata još i punjenu patku, kao i jagnjetinu špikovanu belim lukom. Veoma je važno reći da su sve vrste mesa iz sopstvene proizvodnje, a da se životinje hrane na tradicionalan način, domaćom hranom.
Na “Dida Hornjakovom salašu” se nalazi i mali muzej, a sve u skladu sa željom vlasnice da se turistima što vernije prikaže nekadašnji način života. U okviru muzeja izložena je svečana bunjevačka nošnja momaka i devojaka od lion svile s kraja 19. i početka 20. veka. U nju su odenute lutke koje se nalaze u sobi u kojoj se čuva štafir, odnosno miraz devojke. Štafir se čuva u šifonjeru, a u okviru njega se nalazi sašivena posteljina, stolnjaci, ali i rude od damasta za dodatnu posteljinu, jer svaka devojka za udaju morala je da ima dve letnje i dve zimske posteljine. Tu su i kreveti na kojima se, takođe, čuvao devojački miraz, i to jastuci, jorgan i dunja, punjeni čistim guščijim perjem.
– U drugom ormaru se nalazilo novo odelo, a ono što je bilo najsvečanije, što se oblačilo kada se ide u crkvu ili na svečane događaje, nije bilo na salašu već se čuvalo u kući u gradu, koju je tada imao svaki salašar – kaže Aranka.
Naša sagovornica podseća da je nekada u somborskoj opštini 70 odsto paora bilo srednjeg staleža.
– Krivo mi je kad ljudi misle drugačije, jer salašari su uvek bili uredni, pravi domaćini i nisu bili zaostali. Uvek se znao red, kada se šta radi i kako se ponaša. Meni je cilj da kroz našu turističku ponudu pokažem da nisu salašari bili samo paori, već da su to ljudi koji su, pre svega, bili domaćini, koji su znali kako se dočekuju gosti, kako se s njima ophodi i vodi računa. Na salašu je sve moralo biti čisto, kuća okrečena, kapija ofarbana, vodilo se računa da ima puno cveća, te da gosti imaju sveukupan lep osećaj kada dođu na salaš. Dakle, meni je to bio cilj kada sam počinjala da se bavim turizmom, a po reakcijama gostiju rekla bih da sam u tome i uspela – zaključuje Aranka Hornjak Mijić.
Gordana Radović
A. Milić
BUNJEVAČKI OBIČAJ “SAHRANJIVANJE BEGEŠA”Turisti na “Dida Hornjakovom salašu” mogu da se upoznaju i sa tradicionalnim bunjevačkim običajem “sahranjivanje” begeša ili kontrabasa, koji je neizostavan u svim tamburaškim orkestrima.– Begeš se “sahranjuje” pre Uskršnjeg posta, kada se više ne igra i ne peva. To je interesantan običaj, a kako bih ga turistima, posebno strancima, što vernije prikazala, pozivam Kulturno-umetničko društvo “Ravangrad”, u kome sam i ja nekada pevala, i koje ovaj običaj veoma verno predstavlja, kaže Aranka Hornjak Mijić.
RECEPTI ZA TRADICIONALNA JELAAranka Hornjak Mijić za čitaoce našeg lista otkriva recepte za tri tradicionalna jela, karakteristična za Sombor i okolinu, koje ona priprema gostima na “Dida Hornjakovom salašu”.Paprikaš od petlaPaprikaš se priprema tako što se izdinstaju dva sitno seckana crna luka na malo svinjske masnoće, pa se doda meso od jednog petla. Potrebno je meso malo posoliti i nastaviti dinstanje na luku sve dok meso ne pobeli. Tada treba dodati 5 dl vode i kuvati na tihoj vatri. Kada meso bude polukuvano, dodati dve kašike aleve paprike i soli, ako je potrebno. U zavisnosti od ukusa, ako želite da je paprikaš “na kratkom saftu” ne dolivati vodu.Supa od morkeZa pripremu supe potrebna je jedna morka isečena na komade, 5–7 litara vode, pet šargarepa, tri peršuna, jedan paštrnak, jedna glavica crnog luka, dva čena belog luka, dve kašike biljnog začina i soli po ukusu. Vodu s mesom kuvati, a kad provri skinuti penu sa površine i tek tada staviti ostale sastojke. Supu kuvati na laganoj vatri pet do šest sati.Punjena patkaPatku je potrebno usoliti dan ranije, solju i biljnim začinom i pouljiti je. Za punjenje patke napraviti smesu od jedne veće glavice crnog luka, koju je potrebno prethodno izdinstati, te dodati obarena i sitno iseckana četiri veća želuca, dva jaja, 150 grama prezle, sitno iseckani peršunov list, biljni začin prema ukusu, jednu kašičicu bibera i kokošiji bujon, toliko da se umesi srednje tvrda smesa. Ovom smesom napuniti patku, još jednom je nauljiti i peći u dubokom plehu u koji ste prethodno usuli malo ulja ili masti i 1/3 vode. Prekriti folijom i peći 4-5 sati na laganijoj temperaturi. Potrebno je da temperatura u početku bude 250, a kasnije 180 stepeni.
Projekat “Tradicionalna hrana kao osnov za razvoj turizma u ruralnim sredinama” je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
28. OKTOBAR 2022.
