Torak je lepo ravničarsko selo smešteno na levoj obali Begeja u opštini Žitište, nedaleko od granice s Rumunijom. Upravo iz ove susedne zemlje svojevremeno su se doselili stanovnici u Torak, pa i danas Rumuni čine ogromnu većinu stanovnika. Nekada su postojala dva Torka, Veliki i Mali, podeljeni na osnovu toga iz kog kraja Rumunije su se doselili njegov stanovnici. Prvi su u srpski Banat stigli iz Sakalaza, drugi iz Serdina. Nakon Drugog svetskog rata sela su spojena u jedno nazvano Begejci, a pre nešto manje od 20 godina selo je nazvano jedinstvnim imenom Torak. Iako sada zvanično postoji  samo jedan naziv koji ih povezuje, u govoru se još uvek spominju Mali i Veliki Torak, i to ne samo kao geografske odrdnice za delove sela već i iz razloga što su doseljenci u ova dva dela sela doneli veoma različite običaje i kulturno nasleđe iz postojbine. Kulturne posebnosti odnose se na način izrade nošnji, devojačke spreme, običaje pri obavljanju svakodnevnih radnji u kući i polju, obeležavanje praznika, kulinarstvo... Ipak, mnogo toga im je zajedničko, a posebno su prepoznatljive okretne igre i pesme karakteristične za Rumune.

Iako meštani sa žaljenjem konstatuju da se stari običaji sve manje poštuju i da savremeni način života nameće drugačiji tempo i  potrebe, u selu postoje udruženja koja se trude da sačuvaju i od zaborava otrgnu sve ono što predstavlja nacionalni identitet rumuna. Najznačajnije je svakako  Udruženje "Banaćanke - Torak".

- Ono što Rumuni čuvauju od zaborava je toliko lepo i bogato da bi bilo šteta da se ne sačuva. U svaku nit nošnje utkali su osećanja i strogo se vodi računa o tome da su šare i boje na njima skladne. Tako je i kada su u pitanju ručni radovi ili izrada tradicionalnih ćilima neprevaziđene lepote. Ovi ćilimi živopisnih boja šarali su se u zavisnosti od namene, a devojka za udaju je u svojoj spremi morala da ima barem jedan. Nažalost, niko više ne pravi ćilime na ovaj način tako da su oni koje čuvaju članice Udruženja stari i više od 100 godina i prenose se s generacije na generaciju. Kao udruženje smo imali priliku da posetimo i druga mesta i države i svuda gde se pojavimo pobuđujemo pažnju, kaže Svjetlana Marković, koja je po struci doktor veterinarske medicine, a u ovo selo ju je, kako kaže, dovela ljubav prema suprugu koji je iz Torka. Kasnije se zaljubila u običaje i tradiciju.

Udruženje u kojem je angažovana osnovano je upravo s ciljem očuvanja vrednosti i razvoja lokalne zajednice, ali se zalaže i za poboljšanje žena u svojoj sredini. Ovo udruženje je i član Ženske ruralne mreže Vojvodine koja povezuje slična udruženja i pomaže im da zajedničkim aktivnostima razvoj i očuvanje ruralnih sredina podignu na viši nivo. 

Kulinarstvo Rumuna takođe ima svoje posebnosti i postoje jela koja se prave samo u Torku.

- Jela ima mnogo, a za ovdašnju kuhinju je karakteristično da se dosta bazira na testu. Naše udruženje se trudi da od zaborava sačuva dva autentična koja se prave u ovom mestu. Jedna od delicija je kolešei, jelo za koje mislim da se sprema jedino u Torku.  Izrađuje se od testa na bazi mleka, jaja i brašna. Testo se puni slanim sirom, mada može i xemom, prži se u dubokom ulju, a jede se isključivo sveže. Drugo jelo je kolak, odnosno svečana pletenica sa suvim grožđem čija izrada traje dugo. Svaki segment u izradi kolaka traje po 45 minuta. Toliko testo najpre stoji kad se umesi. Posle toga se deli i premazuje puterom pa opet odstoji. Zatim se testo razvlači, posipa suvim grožđem, savija  u platenicu i odstoji. Poslednjih 45 minuta rezervisani su za pečenje, objašnjava Svjetlana Marković. 

Naša sagovornica objašnjava da Rumuni imaju mnogo običaja koji su povezani s važnim događajima u životu, ali da su se neki od njih već izgubili ili polako nestaju.  Rumuni imaju svoje običaje povezane s Božićem, Uskrsom, poslovima u polju koje su nekada zajednički obavljali. Danas su mnogi od njih zaboravljeni, ali neki su i opstali, poput običaja da se tokom svinjokolja prave specijalne kobasice u koje se dodaju samo biber i so. Udruženje "Banaćanke" je pre nekoliko godina izdalo knjigu na srpskom i rumunskom jeziku u kojoj su opisani neki od najznačajnijih običaja, želeći da ih na taj način trajno sačuva. 

U knjizi je opisano sedam događaja karakterističnih za ovo mesto. Jedan je odlazak kod kuma za Božić. Zapisano je da je drugog dana Božića, posle ručka, kod kuma išla snajka iz kuće sama, doterana u najlepšu garderobu koju je imala. Ona je nosila sve ono što su ostale žene iz kuće pripremale. U kumovsku kuću je obavezno unosila kolak,  svinjsku domaću dimljenu kobasicau, kolače, tortu, orahe, suve šljive i slatkiše. Kolak se umotavao u ručno vezenu ili šlinganu maramu. 

Drugi običaj koji je poštovan je zimsko okupljanje rodbine, odnosno svaka familija je pozivala najbližu rodbinu da zajedno provedu jedan dan. Gošće su se bavile ručnim radom, a domaćica je pripremala ručak. Uveče su muževi dolazili po svoje žene i ostajali bi na večeri i druženju.

Sledeći običaj koji su "Banaćanke" opisale u svojoj knjizi odnosi se na uskršnji ponedeljak kada su sve porodice izlazile na groblje. Tom prilikom su se za pokoj duše nosili slani kolak, kobasica, crvena jaja, kolači i krofne. Donosila se i flaša s rakijom i jedna čašica, kao i bokal s vodom.

Žetveni običaji su se takođe poštovali. Žito se nekada kosilo mašinom koju su vukla četiri konja. Snopove koje je pravila mašina prikupljali su i žene i muškarci. Slagalo se po 20 snopova unakrst, a 21. se stavljao odozgo i imao poseban naziv - popa. Slagale su se dve gomile od po 21 snop, i to jedna naspram druge, a tako složeni snopovi su se nazivali "krst". Oni su se slagali duž jednog reda na njivi. Za jelo su se nosili hleb, slanina, luk, paradajz, sir i pekmez od šljiva. 

Žito se odnosilo kući kočijom, a letina se vršila vršilicama. Ovaj posao je obavljalo preko 20 osoba, od kojih šest žena. Pošto se radilo ceo dan, radnicima su spremani i doručak i ručak i večera.

I branje kukuruza je bilo posao koji je zahtevao dobru organizaciju i angažovanje više ljudi, jer se brao ručno.  U berbu se išlo rano izjutra, a odlazila je cela familija s radnicima, dok je kod kuće ostajala najstarija žena, koja je čuvala decu. Nakon branja, kukuruz se kući odnosio kočijom da bi se korpama utovarao u kotarku (ambar). Uveče se spremala večera za sve.

Svinjokolji su se tradicionalno organizovali zimi, a u jednom domaćinstvu su se uglavnom klale po dve, ređe tri svinje. Muškarci su bili zaduženi za klanje, nakon čega su "prljili" svinje slamom, pa ih prali i delili na dva dela. Potom su ulazili u kuću da bi raskomadali meso. Žene su spremale doručak, ručak i večeru. Za doručak se jeo "langoš", pekla se džigerica i sveža slaninica. Nakon doručka, žene su prale creva i spremale ih za kobasice i bele kobasice.

Za ručak se pravio kuvani kiseli kupus sa slaninom, mesom i brizlama i paprikaš od mesa i rebaraca. Krofne su se služile posle podne. Večera se sastojala od čorbe od paradajza sa usitnjenim mesom, pečenog mesa i kobasica, rena i kompota.

Radni dan se za žene završavao uz priču, a mušarci su igrali "filku" (igra karata). 

Poseban protokol poštovao se prilikom pozivanja na svadbu. Svadba je obavezno bila nedeljom. Petak je bio dan kada se pozivalo na pravljenje rezanaca za supu. Kod mladoženje, pozivala je mladoženjina majka i sestra ili najbliža rođaka, a kod mlade je pozivala sama mlada sa sestrom ili najbližom rođakom. U subotu su se pravili rezanci u šatoru koji je već bio postavljen od četvrtka, a tog istog dana popodne su mladi momci išli u pozivanje na svadbu. Išli su konjima i kočijama  ili fijakerima koji su bili okićeni ćilimima i vezenim peškirima s praporcima. Pozivali su na svadbu praćeni muzikom. 

Mnogi od ovih običaja se više ne poštuju, jer je savremeni način života uneo promene u način obavljanja seoskih delatnosti. Međutim, ima i onih koji nisu opisani u knjizi, ali još uvek su aktuelni. Jedan od njih je korinđanje uoči Božića.

- Rumuni su pravoslavci, ali Božić slavimo 25. decembra, a dan pre toga deca idu da korinđaju. Nekada su za to od domaćina u čiju kuću bi došla dobijala slatke pletenice, nalik na tradicionalni kolač kolak, orahe, jabuke i slično. Običaj korinđanja se zadržao do danas s tim da deca dobijaju čokolade i bombone, kaže Dojna Bute, jedna od osnivača Udruženja "Banaćanke".

Dojna Bute važi za velikog poznavaoca rumunskog kulturnog nasleđa. Ona objašnjava da  onoga dana kada bi se u nekoj porodici rodila devojčica na razboju je počinjala izrada njene spreme - ćilimi, stolnjaci, jastučnice, jastuci... Mustre za devojačku spremu bile su tajna i ljubomorno ih je čuvala svaka porodica.

- Naše nošnje su posebno bogate i rađene su ručno, tkanjem prirodnih vlakana, zatim šivenjem i ukrašavanjem vezom. Razlikuju se u zavisnosti od toga da li je porodica iz Malog ili Velikog Torka. Ženske nošnje iz Velikog Torka sastoje se od bluze, vunene kecelje i suknje, koja je imala iste motive kao i košulja. Muška nošnja sastoji se  iz širokih pantalona, bele bluze, jeleka, opanaka i šešira, ili zimi šubare, priča Dojna Bute i napominje da se na osnovu šara moglo zaključiti da li se radi o devojci, udatoj ženi, koliko dece ima i slično.

U Malom Torku, kako priča naša sagovornica, ženska nošnja sastojala se od bluze, jeleka izrađenog od kadife ili svile sa cvetovima i suknje bez kecelje. Na glavu su stavljale marame koje su se vezivale nazad. Muška nošnja je veoma slična onoj iz drugog dela sela.

 

 

 

 

 

 

 

6. SEPTEMBAR 2019.