Bački Monoštor je selo na severozapadu Vojvodine smešteno u prelepom ambijentu, okruženo šumom i vodama Dunava, Velikog bačkog kanala i kanala DTD. Zbog velikog broja rukavaca naše najveće reke zovu ga i selo na sedam Dunava. Prirodne lepote ovog kraja su zadivljujuće i nije slučajno što je  selo s okolinom deo Rezervata biosfere "Bačko Podunavlje". Međutim, veliko bogatstvo Bačkog Monoštora predstavljaju i ljudi, odnosno njihova kultura i običaji, koje se trude, ne samo da sačuvaju od zaborava već da od toga naprave brend koji će ponuditi turistima. Na ovom prostoru složno žive Šokci, Srbi, Romi, Mađari, Nemci i svi su uspeli da očuvaju svoj nacionalni identitet  koji podrazumeva specifične običaje, gastronomiju, nošnju, kulturu... Ali najvažnije od svega je što stanovnici Bačkog Monoštora, sa svim svojim različitostima, žive složno i neguju sopstvene običaje ne narušavajući tuđe. Tako doprinose harmoniji sela po kojoj je i postalo poznato. 

- Bački Monoštor prema zvaničnom popisu ima 3.500 stanovnika, međutim, blizina granice s Mađarskom i Hrvatskom učinila je da ljudi u potrazi za boljim životom odlaze u EU, pa je realan broj ljudi ipak manji.  Procenjuje se da ih realno ima između 2.500 i 2.700, kaže Zdenka Mitić, sekretar mesne zajednice u Bačkom Monoštoru, i dodaje da, iako u selu žive brojni narodi, svi oni za sebe vole da kažu da su Monoštorci. 

Navodi da većinsko stanovništvo čine Šokci, etnička grupa Hrvata koji su u Bački Monoštor došli iz Dalmacije. Oni su sačuvali karakterističan govor - ikavicu, neguju specifične običaje, imaju živopisnu nošnju i muziku. Kulturno nasleđe Šokaca je najuočljivije iz prostog razloga što ih ima najviše. 

- Šokačke nošnje su izuzetno zahtevne za izradu, a razlikuju se u zavisnosti od prilike u kojoj se nose.  Želeli bismo da putem nekih projekata motive s ovih nošnji, koji su brojni, prenesemo na modernu garderobu kako bi postali njen sastavni deo, Kaže Zdenka Mitić.

Ikavica koju neguju Šokci u ovom selu je specifična, jer, kako kaže naša sagovornica, i pored toga što potiče iz Dalmacije, s vremenom je ovaj govor poprimio neke nove karakteristike. Isto je, kako napominje, i sa govorom Šokaca u ostalih nekoliko sela gde su, takođe, većinsko stanovništvo. Osim govora, delimične promene pretrpeli su i običaji, što pokazuje da narodi ipak ne mogu potpuno da se izoluju od uticaja podneblja na kojem žive.

- U našem selu nije retkost da se nošnja oblači prilikom nedeljnog odlaska na misu u crkvu dok, obično starije žene, nošnju neretko oblače i svakodnevno. Posebna atrakcija za turiste su žene u nošnjama koje prolaze selom, peške ili na biciklu, dok obavljaju svakodnevne aktivnosti. U selu se organizuju i različite manifestacije i izdaju knjige koje neguju ikavicu.  Veoma je aktivno i kulturno-umetničko društvo, priča Zdenka Mitić.

 

Udruženja čuvaju običaje od zaborava

 

Osim udruženja Šokaca, u selu postoji i pet romskih udruženja koja su veoma aktivna. Mitićeva kaže da je romska zajednica veoma živa i aktivna i učestvuje u svim društvenim događajima u selu. I Romi imaju i svoje kulturno-umetničko društvo, u okviru kojeg neguju, pre svega svoju muziku i plesove koji su veoma dinamični. Nemaca nema puno, ali i oni neguju svoje običaje i najčešće se bave nekim zanatima.  Slično je i kada su u pitanju ostali narodi.

Ono što je karakteristično za sve je da svoj jezik i kulturu neguju i u svom domu, ali i rado pokazuju na manifestacijama. Najpoznatija je, svakako "Bodrog fest", tokom koje posetioci mogu da vide svu šarolikost koju u svojoj kulturi baštine narodi koji ovde žive.

- Sela jesu mesta gde se čuva nacionalni identitet  stanovništva, a njegovo očuvanje je veoma važno. Svedoci smo da i EU sve više insistira i ulaže u očuvanje baštine naroda koji žive na njenom tlu, kaže Zdenka Mitić i napominje da se očuvanjem ovog nematerijalnog bogatstva omogućava utvrđivanje globalne povezanosti naroda.

Zbog svega navedenog važno je da se nađe neki model da se očuva i pomoviše kulturno nasleđe sela, ali da se to čini na održiv način.

- Eko-ruralni turizam kojim se meštani sela bave još uvek predstavlja dodatnu delatnost i nije nešto od čega oni mogu da žive, ali nastojimo da omogućimo da to bude njihova osnovna delatnost. Smatram da postoji potencijal za to, ali važno je da postoji jaka podrška kada je u pitanju promocija ponude koju imamo. U ovom pogledu imamo veliku pomoć svetske organizacije za prirodu WWF i upravo oni, na čelu s pokojnim Dejvidom Riderom, otvorili su nam oči kakvo bogatstvo posedujemo kada su u pitanju prirodno i kulturno bogatstvo, kaže naša sagovornica.

 

Kuće od drveta, zemlje i trske

 

Možda najupečatljiviji baštinik tradicije Šokaca jeste etno-kuća "Mali Bodrog". Wu održava i vodi Jelisaveta Bešenji, koju gotovo niko i ne zna po ovom imenu, jer je svi zovu Eržika po baki od koje je i nasledila ljubav prema tradicionalnim vrednostima, ali i želju da živi u saglasju s prirodom. S bakom je živela 20 godina, a ona joj je prenela sva znanja o tome kako se nekada živelo.

- Kuća "Mali Bodrog" je izgrađena od drveta i zemlje, a pokrivena je trskom, jer se na taj način nekad gradilo. Podovi, zidovi i nameštaj obojeni su prirodnim bojama, koje i sama koristim kada je povremeno renoviram. Možemo slobodno reći da je ova kuća 100 odsto ekološka. U isto vreme u njoj je moguće živeti. Zbog debelih zidova temperatura je ujednačena tokom godine, tako da unutra nije previše hladno tokom zime ni prevruće leti. Kada je napolju 35 stepeni, na primer, unutra je prijatnih 20 stepeni, priča Eržika.

Arhitekturu je diktiralo okruženje, tako da su nekadašnji neimari radili s materijalom koji im je bio nadohvat ruke. Zato u ovim kućama dominira drvo kojeg u izobilju ima  u šumama kod Monoštora. Vode koje se nalaze u neposrednoj blizini sela bogate su trskom, koja je korišćena za pokrivanje krovova. Zidovi su se pravili od nabijene zemlje i nekada su, po rečima Eržike, sve  kuće izgledale ovako.

Starinski način života podrazumevao je sasvim drugačiju dinamiku  aktivnosti, a u mnogim kućama, po rečima vlasnice "Malog Bodroga", ljudi i danas u manjoj ili većoj meri žive tako.

- Trudimo se da sačuvamo što više kuća u izvornom stanju. Sa nekih je u međuvremenu skinuta trska i postavljen biber-crep, ali i to treba razumeti jer trščani krovovi zahtevaju redovno održavanje i popravljanje. Zemljani podovi su u mnogim kućama zamenjeni. Ovakav pod takođe mora redovno da se održava. Ja ga svake godine tokom leta premazujem i redovno perem krpare. Žene su svojevremeno krpare, ali i sve ostalo prale na dunavcu, a  zatim sušile na travi. I dan-danas tako radim, priča Eržika, mada dodaje da krpare ne suši na travi kraj dunavca, već u sopstvenom dvorištu.

Kada je u pitanju opremanje kuća, u njima je nameštaj od punog drveta koje je obrađeno, a zatim i oslikano živim bojama. Na krevetima se nalazi ručno tkana posteljina, uglavnom od konoplje, a dušeci na kojima se nekada spavalo ispunjeni su slamom ili kukuruzovinom. Sve tkanine, od ćilima, prekrivača, stolnjaka, pa do odeće, bile su ručno izrađene. 

- Kuće nisu bile velike, niti su imale mnogo prostorija. Cilj je bio da se prostor što bolje iskoristi. Pored kreveta za odrasle obično su se nalazile pomoćne klupe, takozvane okretuše, koje su lako mogle da se  pretvore u krevetiće za decu. Sav nameštaj u kući  oslikavan je motivima cveća među kojima dominiraju tulipani. Mogu se videti i jabuke koje simbolizuju sreću i zdravlje i slično. 

U ovom selu, koje uspešno otima tradiciju od zaborava, još uvek rade zanatlije poput stolara, klompara, tkalja. Tu je i jedini registrovani proizvođač  ručno izrađenih čamaca. Iako teško opstaju, ne odustaju od poslova kojima se bave. Zahvaljujući njima, ali i svima onima koji šiju nošnje, održavaju jezik živim, čuvaju stare kuće u izvornom stanju,  posetioci mogu da osete zaboravljeni duh starih vremena. Još je važnije što u ovo selo dolaze brojne đačke ekskurzije, a deca uglavnom nisu imala priliku da ranije vide bilo šta od onoga što nudi Bački Monoštor. Treba imati na umu da je učenje dece da poštuju i nastavljaju tradiciju jedini način da se ona zaista sačuva od nestanka.

 

 

 

 

 

 

 

 

5. JUL 2019.