* Period od upoznavanja mladenaca do svadbe ispunjen je brojnim običajima, sastancima i dogovorima budućih prijatelja

 

Svadba je oduvek bila, a i danas je jedan od najznačajnijih trenutaka u životu svakog čoveka i cele njegove porodice. U Vojvodini je doživljavana i obeležavana na različite načine, s obzirom na to da u Pokrajini žive brojne nacionalne zajednice. Svadbeni običaji pojedinih nacionalnih  zajednica imaju svoje specifičnosti. Pod uticajem zajedničkog života na istom prostori došlo je do asimilacije, pa su mnogi običaji, pre svega u selima, koji se još uvek neguju, postali veoma slični, a razlikuju se samo po nazivu. Dešava se da se i običaji pojedinih nacionalnih zajednica razlikuju po regijama - Srem, Banat i Bačka, pa čak i po tome da li pripadnici nacionalne zajednice žive u severnom, srednjem ili južnom delu pojedinih regija. 

Za sve nacionalne zajednice na prostoru Vojvodine zajedničko je to što su se svadbe uglavnom organizovale u jesen, kada je završeno ubiranje useva, rod prodat,  a poljoprivredni radovi privedeni kraju, pa ima novca, ali i vremena za slavlja i veselja, s obzirom na to da su svadbe trajale po nekoliko dana. Takođe, zajedničko je i to što svadbeni običaji obuhvataju predsvadbeni period, dan venčanja i dan posle venčanja. Predsvadbeni period podrazumeva upoznavanje, prosidbu, veridbu, pozivanje svatova, odnošonje devojačke spreme u momkovu kuću...

 

Prosidba i veridba

 

Nekada su se momci i devojke upoznavali na prelima, vašarima, mobama, igrankama, kolu, na busiji, raskršću sela. Kada se momak i devojka upoznaju i kada momak devojci ponudi brak, ona o tome nije odlučivala sama. U izboru supružnika učestvovali su roditelji. Takođe, ni momak nije mogao da oženi devojku koju želi ukoliko su roditelji procenili da ona nije za njega, pre svega materijalno.

Period od upoznavanja mladenaca do svadbe ispunjen je brojnim običajima, sastancima i dogovorima budućih prijatelja. Kako se to činilo kod Srba opisuje diplomirani geograf Dušanka Marković iz Muzeja grada Novog Sada u tekstu pod nazivom "Srpski svadbeni običaji u Vojvodini", objavljenom u knjizi "Poljoprivrednikov poljoprivredni calendar 2018".

"Najpre se odlazilo na 'gledanje ili zagledanje kuće', a potom slede prosidba, veridba, ugovor, prenos devojačke spreme, pozivanje u svatove... 

U različitim delovima Vojvodine odabir devojke i njeno prihvatanje da se uda različito su nazivani. Reč prosidba ili proševina korišćena je na celoj teritoriji, kao i termini jabuka, odnosno prsten ili prstenovanje. Međutim, postoje varijeteti vezani za određena podneblja. Sremci bi rekli mala prosidba ili mali dar, Banaćani darivanje ili obručavanje, a Bačvani iskanje ili zapijanje. U prosidbu se išlo najčešće praznikom (subota, nedelja ili četvrtak), i to bez najave. Smatralo se da su 'devojačka vrata svakom otvorena'. Prosci su nazivani jabučari ili prstenxije i uvek su dolazili u neparnom broju. Kao dar budućoj nevesti mladoženjini roditelji su donosili jabuku, obavezno crvenu, u koju su zadevani novci i zlatnici, ili je kačen zlatan nakit. Primanje dara značilo je da je devojka 'kaparisana', 'darivana', to jest isprošena. Nakon dobijanja poklona devojka je jabučare darivala platnom. Prilikom odlaska vezivala je peškire na konje, a oko karuca je stavljala privez. To je bio znak da je prošnja uspešno obavljena. 

Veridba se obavljala desetak dana posle proševine i tada se dogovarao dan za venčanje, broj svatova, miraz devojke, obaveze momkove porodice, kupovina mladine opreme... U Banatu se veridba nazivala još velika prošnja, a u Bačkoj i Sremu jabuka ili prava prosidba. Uzimanjem vereničkog prstena momak i devojka su dobijali status verenika i verenice.

Za vreme veridbe obavljao se ispit ili prstenovanje i to u kući devojke ili u crkvi. Ispit je morao biti najmanje tri nedelje pre crkvenog venčanja kako bi bilo tri puta objavljeno u crkvi. Taj period predstavljao je za mladence iskušenje u kome je trebalo da se pokaže da li su voljni da pođu jedno za drugo, da li postoje zakonske i moralne prepreke za sklapanje braka i da li je nešto na silu urađeno.

Sastanak posle jabuke između devojčinih i mladoženjinih roditelja nazivao se ugovor, u Banatu buklija, a u Sremu zapojke. Na njemu su se tačno precizirale obaveze obe strane: darivanje svadbara, broj svatova koji će doći mladinoj kući i obaveze mladoženjinih roditelja oko pomoći u hrani. Dogovaralo se o broju krtana i broju povođana. Ugovor, iako je bio samo usmeni, shvatao se veoma ozbiljno i morao se poštovati."

Prosidba i veridba su se kod Rumuna odvijale na sličan način. O tome je u tekstu "Svadbeni običaji Rumuna u Banatu", objavljenom u "Poljoprivrednikovom poljoprivrednom kalendaru 2006", pisala dr Mirjana Maluckov. Ona navodi da po  redosledu događanja, prvo sused, pouzdani prijatelj ili žena koja se time bavi odlazi u kuću devojčinih roditelja da ispita jesu li prosci dobrodošli (danas takva obaveštenja daju mladi svojim roditeljima). Posle provodaxija, na razgovor s devojčinim roditeljima odlaze momkovi roditelji. Obično se tada raspravlja pitanje miraza i traži lični pristanak devojke, a tek posle toga se dogovaraju kada će doći sa jabukom - "ku maru".

Tada dolazi desetak i više osoba iz mladićeve familije. Devojka je skrivena, gosti traže da im domaćini pokažu "šta imaju najlepše u kući". Budući svekar i svekrva stoje za stolom i očekuju devojku. Momak ima spremljenu pogaču - pogacea, a na njoj je marama s jabukom u koju su u krugovima utisnuti metalni novci, ranije zlatnici. Te večeri dogovaraju se kada će biti veridba - "kređinca" koja se uvek održava nedeljom.

Onoga dana kada se održava veridba dvoje dece, jašući na konjima, obilazi rođake i poziva ih da dođu na veridbu. Momkovi rođaci odlaze po kuma - "nanašu", odvode ga momkovoj kući, a zatim svi zajedno idu devojci - opet nose pogaču i novac na pogači. U kući devojke ponovo se obavljaju radnje slične onima kada je devojka primila jabuku: mlada žena je izvodi pred goste i obe budu darivane. Dok su običajne radnje, kada je doneta jabuka, obavljane u sobi, veridba se obavljala u većoj prostoriji, često pod šatrom. U celini, veridba je javni čin. Posle ručka, pred kućom se održava i igranka - joc.

 U običajima oko prosidbe ima razlika od mesta do mesta, ali je najznačajniji detalj repertoara prepoznavanje devojke, koje se vrši i prilikom dolaska svatova po nevestu. Obavezni rekviziti prosaca su: pogača, jabuka i dar u novcu.

 

Pozivanje svatova

 

Posle prosidbe i veridbe i utvrđivanja dana venčanja pozivani su svatovi. Kod Srba su to najčešće činili mladoženjin brat i otac, a ponegde i drugovi, svirači, rodbina, pustosvat, pa i mladoženja. U Sremu su, kako piše Dušanka Marković, nazivani legijaši, krtani, krcala, u Bačkoj fiferi, mustulunxija, čauš, a u Banatu govorxije ili buklijaši. Govorxije je predvodio veseo i pričljiv momak zvani pobra ili žarač. Pobra je nosio ukrašen bič, koleno mu je bilo povezano belom maramicom, imao je opasanu kecelju, vezanu košulju na leđima i paunovim perom ili peruškom ukrašen šešir. Bez buklije se nije išlo u pozivanje. Na nju su kačeni darovi. Pozivar je najčešće išao na okićenom konju. Kuma i starog svata pozivao je momkov otac, i to tri puta. Svaka kuća, bez obzira da li će se odazvati pozivu ili ne, darivala je pozivara peškirom ili košuljom.

Pozivanje gostiju u svatove kod Rumuna u Banatu se obavljalo subotom i predstavljalo je početak svadbenog veselja. Dr Mirjana Maluckov piše da se odlazilo sa jednim ili više kola da se zovu u svatove. U Straži, devojka je zvala svoje svatove u petak. Devojke su nosile zimzelene grančice - foionfir, obojene srebrnastom bojom. Momak je pozivao svatove u subotu. S njegovom grupom išla je i devojka s drugaricama. Mladić prvo odlazi kod kuma s poklonom - odnose mu meso, vino, kolače. Zatim s deverom odlazi kod devojke, gde dobijaju peškir i tek posle toga pozivaju ostale zvanice.

 "U Pivnicama se još uvek sreće tradicionalna funkcija družbú, čiji je zadatak da pozovu sve goste. Atribut ovih mladića je štap valaška okićen izvezenom maramom i trakama u boji i perjanica na reveru sakoa. Oni imaju važnu ulogu i moraju ozbiljno da shvate svoje dužnosti, izvršavaju naređenja starog svata, zapovedaju svadbarima, prave red, poslužuju goste i slično. Na svadbu mladenci i njihovi roditelji pozivaju bližu rodbinu i prijatelje, a ostale pozivaju družbové koji odlaze u kuću pozivanih. Pri ulasku u kuću pozdrave domaćina i u ime roditelja mladenaca ustaljenim tekstom u stihu pozivaju goste. Na svadbu pozivaju po dva momka s mladoženjine i nevestine strane. Novi model pozivanja, prihvaćen osamdesetih godina, jesu štampane pozivnice, koje od družbú dobije svaka pozvana porodica i njeno učešće na svadbi se očekuje", piše etnolog Ana Seč u tekstu "Slovačka svadba u Pivnicama", objavljenom u "Poljoprivrednikovom poljoprivrednom kalendaru 2006", uz objašnjenje da su družbú pripadnici šire rodbine i da zajedno sa starejší, koji su profesionalci i njihove usluge plaćaju roditelji mladenaca imaju ulogu da tokom svadbe organizuju sve važne trenutke, drže svečane govore, zdravice u stihu. 

Kod Mađara, kako je u knjizi "Rumena jabuka" napisala Ana Berta, posle prosidbe i veridbe sledi poziv za kumstvo. Kum koji je krstio decu je i venčani kum. S mladim parom kod kuma idu i roditelji. Nose čuturu koja je okićena ruzmarinom, cvećem i vezenim svatovskim peškirom, koji na krajevima ima bogati ažur (beli vez). Takvim peškirom kitili su se konji i kola.

Od davnina u Vojvodini postoji običaj da se uoči svatova kod momka okupljaju njegovi drugovi, a kod devojke njene drugarice. Sastanak kod momka nazivao se perjanica (na perje), a kod devojke navratarina, a predstavljali su opraštanje od momkovanja, odnosno devovanja. Kod momkove kuće okupljeni su pravili perjanice od guščijeg perja, cveća i šarenih pantljika u obliku buketa koji su stavljani na drvo. Otuda i sam naziv. Svekrva je ujutro napravljene perjanice stavljala na svekrove konje. Kod devojke drugarice su cvetnim vencem ukrašavale vrata kuće ili kapiju. Otuda naziv navratarina.

Julkica Crnobarac

 

DEVOJAČKA SPREMA

 

U zavisnosti od imovinskog stanja, devojačku spremu su sačinjavali tekstilni predmeti, nameštaj, pribor za rad, novac, nakit, dukati i lični predmeti. Opremu su, piše Dušanka Marković, dopunjavali i darovi kojima devojka treba darivati momkovu familiju. Često bi uz spremu zetu bilo obećano i koje jutro zemlje ili nepokretna imovina. Sprema je prevožena najčešće dva-tri dana pred svadbu, ceremonijalno, na kolima, uredno poslagana, da se vidi i zna šta nova mlada donosi u kuću. Devojka je darovima iskazivala ne samo svoju vrednost već i status kuće iz koje dolazi, koji je uglavnom bio u ravni doma u koji ulazi. 

Po devojačku spremu su dolazili momkovi drugari koji su ujedno donosili svekrov dar, a nazivani su krevetari, žaljinari, fiferi, krtani ili krckala. Doneseni miraz smatrao se zajedničkim vlasništvom cele porodice, a samo je sanduk i sadržaj sanduka smatran ličnom svojinom žene koju niko nije mogao da joj otuđi i koji je ona u slučaju razvoda braka mogla da ponese sa sobom.

 

28. septembar 2018.