* Krečilo se u septembru ili oktobru, za zimu, zatim u proleće uoči Uskrsa ili Spasovdana, ili u leto, za Duhove

* Srpske kuće su sve bile bele s crnim potkrečom. Slovaci su farbali kuće u plavo, Mađari u zeleno, a Nemci u žuto, braon i drap

* Molovanje je počelo više da se koristi posle Prvog svetskog rata i povezano je s početkom razvoja molerskog zanata

* Upotreba šablona u oslikavanju zidova u nekim sredinama u Vojvodini, naročito u selima nastanjenim mađarskim i slovačkim življem, bila je veoma popularna polovinom prošlog veka

 

Većina kuća u selima u Vojvodini između dva svetska rata bila je od naboja, a krovovi prekriveni trskom. Za održavanje tih kuća najčešće se koristio kreč. Krečilo se iz više razloga. Najpre da se zemljani zidovi zaštite od uticaja kiše i snežnih padavina, jer je kreč mastan i nije dozvoljavao da voda prodre u unutrašnjost zidova. Osim toga, postojala je i potreba za lepim i čistim staništem. Čovek je od davnina nastojao da ulepša prostor i mesto gde je boravio. Krečilo se i iz zdravstvenih i higijenskih razloga. U tom periodu harale su mnoge bolesti, a doktori su retko zalazili u selo. Živi kreč je bio najbolje dezinfekciono sredstvo.

O tome kako su se održavale kuće od naboja i trščare u periodu između dva svetska rata detaljno je u knjizi "Poljoprivrednikov poljoprivredni kalendar 2010" pisala etnolog Danka Višekruna na osnovu kazivanja meštana sremskog sela Bukovac.

"Zidove spolja kreče jedared godišnje dok iznutra i dvared - sobe, di se živilo. Gostinjska soba - prednja, svake dve, može i tri godine. Ona se čuva, nameštena je za goste koji, ako su sa strane, moraju i prenoćiti. Pred jesen i u jesen se više kreči - septembra ili oktobra, za zimu. I u proleće - za Uskrs ili za Spasovdan, ili u leto - za Duhove."

To je bio ženski posao, uglavnom su krečile majka i ćerka, sna i svekrva, ali i to je zavisilo od veličine kuće i broja ukućana.

Pre krečenja su se pripremale četke i kreč. Četke su bile uglavnom od konjske dlake, jednoručke i dvoručke. Jednoručke, kratke, služile su za krečenje ćoškova. Dvoručke su bile nasađene na drvo od dva, dva i po metra i njima su se krečili zidovi kuće.

 

Kreč treba znati zagasiti

 

Seljaci su kreč kupovali na kile u krečara ili od trgovaca. Kupljeni kreč se nakon dan, najdalje dva morao zagasiti, a zagašen je mogao da stoji i godinu, dve. Važno je bilo da se zagasi najmanje sedam dana pre krečenja, odnosno da odstoji bar nedelju dana. I dok je krečenje ženski, gašenje kreča je bilo muški posao. Obično su to radili domaćin i njegov sin. Za jedno krečenje, spolja i iznutra, obične kuće bilo je potrebno da se zagasi najmanje 100 kilograma kreča.

"Najpre se do visine pola bureta - u količini oko 100 litri vode - meće kamen po kamen kreča. Onda se sačeka da počne da vri pa se počne mešati. I meša se neprestano i kada se nadalje dodaje po grumen, dva kreča, zavisno od njihove veličine. Odnos kreča i vode je jedan prema pet. Tako, na jednu kilu kreča ide pet litri vode.

Kreč se pažljivo meša kocom, drvenim, do god se ne razbistri, rastvori sav, da nema grudvica. Ne sme biti nijedne busice. To zahteva opreznost i umešnost. Mešanje se prekida tek ako počne jako da vri/ključa, izbaciva ključeve čitav meter uvis. Tada moraš da ga zaladiš ladnom vodom, kantu ladne vode uspeš. Time se zaustavi vrenje i on lagano vrijucka. Potom se ostavi da se oladi.

Svak nije znao da zagasi kreč. Oće on da se ubusa ako se ne meša, da pregore/izgore. Onda je kao pesak, nije mastan. I onda je, takoreći, neupotrebljiv za krečenje. Mora biti, kad se zagasi, kao kad skuvaš mamaljugu, kulju."

 

Krečenje, potkrečavanje i zakrečavanje

 

Pre krečenja kreč se razbistri s vodom toliko da može da se razmazuje. Kuća se prvo krečila s ulice, a potom ostali zidovi. Srpske kuće su sve bile bele s crnim potkrečom. Slovaci su farbali kuće u plavo, Mađari u zeleno, a Nemci u žuto, braon i drap.

Okrečena kuća spolja se obavezno potkreči, što znači da se prethodno okrečeni sokl ili donji do zida naknadno obeleži, odnosno istakne tamnijom bojom. Visina potkreča zavisila je od visine kuće. Ako je kuća viša, viši je bio i potkreč. Znalo se u selu da ako je kuća bela onda ide crn potkreč. Crna boja dobijala se dodavanjem čađi u kreč, a kasnije su korišćene i farbe.

Potkrečavala se i/ili zakrečavala i unutrašnjost kuće, najčešće prostorije u kojima se živelo, odnosno boravilo svakodnevno. To su soba ili kuhinja gde se potkrečavao zid pri dnu, podu i peć. Posebno se peć držala uredno i krečila se čim se isprlja, ponekad i svake subote. Za krečenje peći koristio se jako redak kreč, jer bi debele naslage kreča usled toplote pucale i otpadale. Zato su neki peć krečili samo jednom i to u jesen. Zakrečavao se i zidani šporet i zid oko njega, jer se usled kuvanja često prljao.

 

Molovanje

 

Nakon krečenja neki su unutrašnje zidove i molovali, i to pomoću papirnih mustri - rupičaste, probušene hartije u vidu raznih šara. Kroz te perforacije prolazila je farba kada se po tom istom papiru premazivalo četkom prethodno zamočenom u farbu: drap, braon, srebrnu... kupljenu u prahu, na kile, pa sasutu i izmešanu u živi kreč pripremljen za krečenje. Tome bi se moglo dodati malo mleka - da bolje drži, da se farba ne otire.

Molovanje je počelo više da se koristi posle Prvog svetskog rata i povezano je s početkom razvoja molerskog zanata. Zidove su najpre molovali bogati. Mustre su dononosili iz Pešte, Budima, a kasnije su se mogle nabaviti i u Novom Sadu. Srednji sloj počinje da moluje zidove svojih kuća tridesetih godina prošlog veka, pa sve do posle Drugog svetskog rata, kada se za molovanje sve više koristi valjak.

 

Soboslikanje

 

Iako je valjak zamenio šablone, jer je bio jednostavniji za korišćenje i njime je mogla molovati svaka domaćica, upotreba šablona u oslikavanju zidova u nekim sredinama u Vojvodini, naročito u selima nastanjenim mađarskim i slovačkim življem, bila je veoma popularna. Domaćice su u želji da njihove sobe, gonkovi i ajnforti budu što lepše ukrašeni i razlikuju se od drugih kuća u selu, posebno u vreme slava - kirbaja, bojile i oslikavale zidove ističući kreativnost u slaganju boja i postavljanju što složenijih ornamenata. Naravno, nije svaka domaćica bila nadarena, pa je ovaj posao poveravan onima koji su najkreativniji. Tako su se izdvojili majstori ovog zanata koji su umeće soboslikanja doveli do savršenstva, iskazujući svoju umetničku nadarenost. Zanimljivo je da je među njima bilo mnogo muškaraca.

 Među malobrojnima koji su veštinu ovog zanata sačuvali i otrgnuli od zaborava je Ana Berta iz Inđije. Ona je svoje iskustvo i umeće soboslikanja podelila s novinarom "Poljoprivrednika", a tekst o tome, koji dobrim delom prenosimo, objavljen je u "Poljoprivrednikovom poljoprivrednom kalendaru 2007".

" 'U vreme mog odrastanja, u Maradiku, selu u kojem sam rođena, živeo je moler Ignjat Tatić - Giga, majstor soboslikanja', priča Ana Berta. 'Šablone je nabavljao iz samo njemu znanih izvora, a dovitljive žene su krišom precrtavale mustre i pokušavale da same oslikaju zidove, učeći ovom zanatu i svoje ćerke. Dok smo čekali majstor Gigu da dođe i do našeg gonka pokušala sam na zidu šupe sama da molujem. Oduševljenje majke i sestre mojim početničkim radom podstaklo je moju inspiraciju, nadahnuće. Prvi veliki gonk sam oslikala posle udaje, u kući moje svekrve, koristeći šablone koje je ona posedovala'.

Posle smrti starih majstora i majstorica u Maradiku Ana Berta je ostala jedina koja se bavila soboslikanjem. Naučila je i da pravi šablone, a štrafte na plafonu izvlačila je u deset i više boja.

'Šabloni su dimenzija 50-65 santimetara i prave se od kartona', objašnjava Berta. 'Iscrtani motivi cveća, listova, ptica, voća i slično izrezuju se makazama, skalpelom ili nekim drugim oštrim sečivom. Motiv se sastoji od više boja i nijansi, veoma često preko 10 i za svaku boju se koristi poseban šablon. Da bi šablon izdržao trenje i veliku vlažnost, a da ostane savitljiv, mora se više puta premazati masnom farbom za drvenariju.

Kada su zidovi potpuno pripremljeni, odnosno adekvatno očišćeni i izravnani, kao i prefarbani u željenu boju za podlogu, pristupa se razmeravanju i odvajanju plafona štraftom od osnove zidova. Na zidu oko 30 santimetara od plafona radi se ornamentika bordura - ulama. Obično su to aplikacije cvetnih venčića ili buketića povezanih jedne za druge. Listovi se rade u tri nijanse: tamnozelena, žuta i svetlozelena boja. Cvetni motivi se takođe nijansiraju u tri boje. Na kraju se sve premazuje belom bojom koja ih povezuje. Iznad ulame povlači se štrafta ili uzano formirane iste crtice ili tačkice u vidu zmije u dve boje. Kada se završi ornament, prispupa se pripremi boja za sve zidove koji su za dekorisanje.

'Veoma je važno', naglašava Ana Berta, 'da se koriste boje koje se ne otiru i veoma dugo mogu da se održe, jer za oslikavanje jedne prostorije potrebno je desetak i više dana. Takođe važno je da su četke izrađene od prirodnog vlakna, a najbolje su one od konjske dlake. Boje se nanose jedna po jedna i obavezno se mora sačekati da se prethodna dobro osuši kako se ne bi razmazale. Pomeranje šablona treba obavljati veoma pažljivo kako bi se motiv potpuno složio'.

Svoje umeće i bogato iskustvo u oslikavanju zidova Ana Berta prenela je svojim dvema ćerkama, ali želja joj je da se ova divna umetnost sačuva i u gradu. Pokušala je da u Inđiji osnuje školu soboslikanja ali, nažalost, nije bilo zainteresovanih polaznika. Čini se da savremeni način življenja polako potiskuje u zaborav staro, a negovanje tradicije i običaja je veoma značajno u očuvanju identiteta jednog naroda."

Julkica Crnobarac

 

31. avgust 2018.