* Krajem 18. veka Novi Sad je imao više od 5.000 stabala duda

* Od osnivanja 1770. pa sve do njenog zatvaranja pedesetih godina 20. veka novosadska svilara je uvek bila u vlasništvu države 

* Osamdesetih godina 19. veka svilara je proizvodila od osam do 18 tona svile i u sezoni zapošljavala i do 500 radnika

 

Malo je Novosađana i meštana okolnih sela koji se sećaju drvoreda dudova i uzgoja svilene bube, jer su pedesetih godina prošlog veka dudovi posečeni, a svilogojstvo je otišlo u zaborav. Takođe, malo je poznato da je prva svilara u Novom Sadu osnovana 1770. godine i da se smatra  prvom državnom fabrikom tekstila u  Vojvodini i jednom od najstarijih državnih tekstilnih fabrika u bivšoj SFRJ. To je bio povod za razgovor s Dušankom Marković, kustosom - muzejskim savetnikom Muzeja Grada Novog Sada, da se istakne značaj svilarstva, ispriča o istorijatu, zlatnom dobu i njegovom doprinosu privrednom i ekonomskom razvoju i industrijalizaciji, pre svega  Novog Sada, ali i čitave Vojvodine, gde se uzgajala svilena buba.

Tradicija gajenja svilene bube potiče iz druge polovine 18. veka. Naša sagovornica navodi da postoji pisani dokument iz 1765. godine, koji Ugarska vlada prosleđuje Magistratu u Novom Sadu da naredi svima koji poseduju dudove da dozvole uzgajivačima svilene bube branje lista duda kako bi prehranili sviloprelca. Prva svilara, tzv. varoška svilara, osnovana 1770,  imala je, takođe, gradsku dudaru, odnosno šumu od dudovih stabala, ali su se koristili i dudovi zasađeni po naselju, kao i sa privatnih imanja. U to vreme, i škole su imale obavezu da zasade određen broj stabala. 

 

Od drvoreda do uređenih dudara

 

 - Veća sadnja dudovih stabala u Novom Sadu i okolini desila se 1768. kada je zasađeno  oko 1.550 sadnica, a dve godine kasnije bilo je već 2.500 dudova. Krajem 18. veka Novi Sad je imao preko 5.000 stabala duda. Uređenu dudaru imao je i Futog, koja je oko 1840. brojala više od 10.000 stabala, a Bačka Palanka preko 30.000 stabala. U dudarama su bili zaposleni baštovani. Pred bombardovanje 1848/49 u južnoj Bačkoj nije bilo naselja u kome nije bilo zastupljeno svilogojstvo. Bombardovanje je prekinulo taj stalni rast. Novosadska svilara je izgorela u bombardovanju 1849, ali je na istom mestu podignuta nova. U prostorijama svilare vršeno je samo prikupljanje kokona i odmotavanje. Kasnije, 1883. podignut je novi magacin u kome su bili smešteni badnjevi, a naredne godine nabavljeno je 120 vretena, te se započelo i sa predenjem. Krajem 80-ih godina 19. veka kupljene su i parne mašine za predenje. Tada je svilara proizvodila 8-18 tona svile, a u sezoni je  radilo i do 500 radnika, uglavnom žena. Tako, samo delimično obrađena svila, nošena je u Beč i Peštu, objašnjava Dušanka Marković.

Krajem 19. veka svilena buba se  gajila u stotinjak naselja u Bačkoj. Gotovo da nije bilo sela u okolini Novog Sada čiji stanovnici se nisu, u manjoj ili većoj meri, bavili svilogojstvom. Ipak, kako kaže naša sagovornica, ovoj privrednoj grani najozbiljnije su  pristupili Žabaljci, Kaćani, Koviljčani, Gospođinčani, Đurđevčani, Mošorinci... Za veću proizvodnju trebalo je obezbediti veću količinu hrane, odnosno dudova lista. Zato je državna vlast slala naredbe gradskim upravama da sade dudove na većim površinama. Najčešće su to bili drvoredi ili dudoredi pored puteva, a često su zasađivane čitave šume (gajevi). Osim lista koji se upotrebljavao za hranjenje svilobube, od duda se koristio i plod za ishranu svinja i pečenje čuvene rakije "dudovače", a i drvo (kada ostari) za izradu nameštaja ili ogrev.

 

Svilobubu gajili uglavnom siromašniji

 

Gajenjem svilene bube bavili su se najviše Srbi i Slovaci, a kokone su otkupljivali uglavnom Jevreji. S obzirom na to da se svilogojstvom bavio pretežno siromašniji deo stanovništva, zarada od ovog posla im je mnogo značila.

- Koliko je gajenje svilene bube bilo unosno zavisilo je od  kvaliteta semena, kvaliteta dudova lista, vrednoće uzgajivača, higijenskih uslova u kojima su gajili svilene bube, tržišne cene, pa i od samih otkupljivača. Seme se dobijalo u kutijama po nekoliko hiljada komada. Znalo se koliko vredi jedna kutija i koliko kokona treba predati da bi se seme isplatilo. U periodu hranjenja svilobube (oko 50 dana) trebalo je svakog dana po nekoliko puta brati lišće duda i davati bubama. Branjem su se bavili uglavnom deca i stariji. Prostorije u kojima se uzgajala buba nisu smele biti vlažne, a ni previše osunčane. Otkupna cena zavisila je od trgovaca. Zna se da su u Banatu, gde su glavni otkupljivači bili Srbi, imali znatno veću otkupnu cenu nego što je to bilo u Bačkoj, pa i Novom Sadu, gde su se otkupom bavili uglavnom Jevreji, objašnjava Dušanka Marković.

Svilarstvo na području Novog Sada, i šire u Vojvodini, imalo je i padove i uspone. Iako se ovom poslu oduvek pristupalo sistemski, planski su podizani drvoredi duda i zamenjivana su stara stabla, bilo je događaja na koje se nije moglo uticati. Ratovi, bombardovanja, požari, često su uništavali izvor hrane za svilobubu, pa je dolazilo do prekida u uzgoju, a oporavak je trajao znatno duže. Zlatno doba svilarstva u Bačkoj, kako navodi naša sagovornica, bilo je u periodima od polovine 18. veka do negde 1838, a zatim i između 1852. i 1857. 

 

Dudovac i veštački materijali uzroci propadanja svilarstva

 

Jedan od uzroka propadanja svilarstva u Vojvodini bila je pojava tzv. dudovca i širenje bolesti dudovog stabla pedesetih godina prošlog veka, kada je država (SFRJ) donela uredbu o uništavanju svih dudovih stabala. Tada je zatvorena i svilara u Novom Sadu, koja je prethodno bila integrisana u Tekstilni kombinat. Uništenju  ove privredne grane doprinela je i sve veća proizvodnja veštačke svile, koja je bila znatno jeftinija. 

Ipak, moglo bi se reći da je svilarstvo bilo veoma značajno za privredni razvoj  Novog Sada u jednom dužem periodu u prošlosti. O tome, kako navodi naša sagovornica, svedoče i činjenice da je u vojvođanskim školama jedan od obaveznih predmeta, u drugoj polovini 19. veka, bilo svilarstvo, da su uzgajivači od države dobijali uputstva na srpskom, mađarskom i nemačkom kako treba gajiti sviloprelca, da su postojali obučeni inspektori koji su kontrolisali proizvodnju i, naravno, kvalitet čaura pri otkupima. Sve to, kao i činjenica da se novosadska svilara smatra jednom od najstarijih državnih fabrika u bivšoj SFRJ, kao i da je Novi Sad još između dva svetska rata postao centar Direkcije državnih svilara ukazuje na veliki doprinos svilarstva ukupnom privrednom razvoju i industrijalizaciji grada.

J. Crnobarac

 

 

UVEK U VLASNIŠTVU DRŽAVE

 

Novosadska svilara je pretrpela niz transformacija, rušena je i obnavljana, bila je u sastavu različitih država, ali nijedna vlast se nije odricala vlasništva. Tako je bilo za vreme Austrougarske, a to su, kako kaže naša sagovornica, prepoznale i srpske vlasti nakon 1918, te su Novi Sad proglasile centrom svilarstva. I posle Drugog svetskog rata, za razliku od drugih krajeva SFRJ, u kojima je svilarstvo bilo u privatnom i društvenom vlasništvu, u Novom Sadu je država imala tapiju na ovaj vid stočarenja.

 

OD SVILARE DO TEKSTILNE INDUSTRIJE

 

- Novosadska svilara je 1884. preimenovana u državnu fabriku svile, kaže Dušanka Marković. - To je preteča kasnije fabrike NIT (Novosadska industrija tekstila). Smatra se prvom državnom fabrikom tekstila u Vojvodini, a i šire. Svilara je dobrim delom izgorela 1934, ali je odmah obnovljena. Pred Drugi svetski rat dobila je naziv Privilegovano akcionarsko društvo državne fabrike svile. Za vreme rata fabrika je radila za okupatorsku vlast, a 1944. sve mašine su bile prenete u Mađarsku, da bi posle  rata bile vraćene. Posle Drugog svetskog rata dolazi do  ujedinjenja ove svilare, najpre u Vojvođansku industriju svile, a potom, s nekoliko postojećih tekstilnih fabrika u Novom Sadu, stvara se Tekstilni kombinat, koji će kasnije postati NIT.

 

23. novembar 2018.