* Breskve gaje na 4,5 hektara, a trešnje na pola hektara                                                                                 

Na južnim padinama Fruške Gore, u selu Krušedolu ljudi su se oduvek bavili poljoprivredom, a zbog svog dobrog geografskog položaja uspeh je bio zagarantovan bez obzira da li se bave stočarstvom, ratarstvom, voćarstvom ili vinogradarstvom. Ko se ovde rodi, kažu meštani, taj je predodređen da bude poljoprivrednik.

Tako je i u staroj krušedolskoj porodici Kokanov. Odvajkada je ovo bilo i ostalo poljoprivredno domaćinstvo. Vasa Kokanov, glava porodice nasledio je svog oca, a danas zajedno s njim rade sinovi Lazar i Nikola. Po završenoj osnovnoj školi Lazar se opredelio za nastavak školovanja u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Futogu i potom se upisao na veterinarski fakultet. Mlađi sin Nikola želeo je da se oproba u nekoj drugoj oblasti, pa je upisao Srednju građevinsku školu "Mileva Marić" u Novom Sadu. Ipak ono što ga privlači i od čega živi je poljoprivreda, pa u budućnosti namerava da stekne diplomu i u oblasti kojom se bavi.

Ne tako davno, do polovine devedesetih godina prošlog veka u štalama ove porodice bilo je po 20 bikova i 15 krava. Kako je stočarstvo zapadalo u krizu, Kokanovi su smanjivali broj grla i tražili rešenje kako da prežive. Danas imaju skroman stočni fond, uglavnom za sopstvene potrebe.

Kokanovi poseduju 13,5 hektara zemlje, od kojih se voće nalazi na 4,5 hektara, a na preostaloj površini gaje ratarske useve, kukuruz i soju za spravljanje hrane za stoku, a ono što preostane prodaju.

Pre 16 godina na 1,75 hektar, Vasa je podigao prvi zasad bresaka u kome su bile zastupljene sorte "kaldezi", "maja", "vesna", "red heven", "krest heven", "fantazija" i "veteran". Iako se radilo o maloj površini, otkupna cena od 25 dinara po kilogramu obećavala je zaradu. Kako je za Kokanove to bila nova oblast pomoć su potražili od stručnjaka PSS" Ruma" sa kojima i danas sarađuju i koji im korisnim savetima pomažu da unaprede proizvodnju, a samim tim i kvalitet života na selu. Zahvaljujući toj saradnji povećali su površine pod breskvom na 4,5 hektara, prošle godine podigli su i zasad trešnje na 0,5 hektara, a imaju i 70 stabala kajsije. Iako se sve radi po savetu stručnjaka, svaka godina je specifična.

Po mišljenju Nikole Kokanova, u ovoj proizvodnji zaštita je najzahtevnija i traži veliku stručnost. Znanja nikad dosta, pa su mu vrlo korisna zimska predavanja koja se organizuju, kao i informacije koje se mogu pročitati u listu "Poljoprivrednik" i putem interneta.

U ovoj porodici vlada sloga i sve odluke se donose zajednički. Svako jutro dan počinje dogovorom u koji su uključene i mama Helena i majka Zlata. Kada je proletos bilo mrazeva cela porodica je bila uključena u odbranu voćnjaka od mraza. Svakih pola sata pratili temperaturu i čim procene da je kritično zadimljavali su voćnjak kako plod ne bi izmrzao, jer je za njega kritična temperatura od minus jedan stepen. Ložili su stare gume kako bi sačuvali rod i uspeli su. Tu nije bio kraj proizvodnim nedaćama. Led koji je padao u dva navrata, prvi put pre prorede i drugi pri kraju prorede, nažalost, oštetio je plodove, pa su svi svrstani u industrijsku klasu, koja se ove godine otkupljuje po ceni od 10 dinara po kilogramu. S ovom cenom Kokanovi su nezadovoljni jer ne mogu da pokriju ulaganja u proizvodnju.

U periodu od prorede do berbe redovno se angažuje grupa radnika. Breskve za berbu ovde pristižu od druge polovine juna do kraja jula, početka avgusta. Kada je godina dobra rod se kreće od 25 do 30 tona. Obrana breskva se nosi u hladnjaču gde odleži dok je kupac ne preuzme.

Iako ova godina ne obećava dobru zaradu, Nikola i njegovi ukućani ne gube nadu. Važno im je samo da opstane proizvodnja i da imaju novca da ulože u novu naredne godine. Planiraju da podignu zasad bresaka na još četiri hektara, a zasad trešanja na još jednom hektaru. Takođe, neophodna im je nova voćarska mehanizacija, traktor s kabinom, atomizer, freza.

Kokanovi ne konkurišu za kredite koji su namenjeni mladim poljoprivrednicima, iako bi im dobro došli. Plaše se, kažu, da neće moći da ih vrate, jer njihova proizvodnja zavisi od ćudi prirode.

Nikola smatra da je za opstanak u poljoprivredi potrebno što više znanja i prakse. Neophodno je poznavati mehanizaciju, voćarstvo, zaštitu, ali i tržište i znati kako plasirati proizvod. Pred Nikolom i Lazarom je budućnost i oni su svesni da samo predanim i savesnim radom mogu postići uspeh. Naravno, bez znanja to nije moguće.

Tamara Gnip

21. jul 2017.