* Srbija uvozi iz Turske opremu za mlinove u vrednosti oko dva miliona evra, što odgovara količini 10.000 tona brašna

Krajem septembra ove godine, kada još nije bila formirana Vlada Srbije, Poslovna zajednica "Žitounija" u Novom Sadu uputila je dopis Kabinetu predsednika Srbije Aleksandra Vučića, sa predlogom da se u narednim ekonomskim pregovorima sa Turskom uključi i zahtev za bescarinsku izvoznu kvotu od bar 10.000 tona našeg brašna, što bi bilo u skladu sa Sporazumom o slobodnoj trgovini između ove dve države. Obrazloženo je to činjenicom da već godinama iz Turske bescarinski uvozimo opremu za mlinarsku industriju u vrednosti oko dva miliona evra, a ne izvozimo ni kilogram brašna. Tim pre što pomenuta kvota ne bi prelazila ni dva promila ukupne potrošnje brašna u Turskoj, koja ima više od 80 miliona stanovnika. Istovetan predlog upućen je, potom, i predsedniku Privredne komore Srbije Marku Čadežu.
– Tokom poslednje tri godine imamo negativan trend u izvozu brašna kod stalnih kupaca: BiH, Crne Gore, Severne Makedonije i posebno Kosova, gde i dalje postoji carina od deset odsto i dodatna dažbina od 40 evra po toni, pa su nam neophodna nova tržišta, kaže Zdravko Šajatović, direktor PZ "Žitounija". – Pre tri godine izvezli smo rekordnih 250.000 tona brašna. Minule ekonomske godine plasirali smo samo 146.000 tona, a od juna do oktobra samo 41.380 tona. Ništa bolja situacija nije ni sa pšenicom. Ove godine pšenica je sasvim dobra, jer sadrži preko 12 odsto proteina, 24 odsto glutena, hektolitar od 78-79 kilograma i nečistoće manje od dva odsto, što je solidan mlinarski kvalitet. Imamo tržišni višak od preko milion tona pšenice, ali smo, od jula do oktobra, na strana tržišta plasirali samo 226.000 tona, ili upola manje od uobičajenog izvoza za taj period. Objašnjenje valja tražiti u činjenici da je cena pšenice na našim dunavskim lukama između 187 i 189 evra po toni. To odgovara iznosu od 21,25 dinara na kilogram, što je približno ceni koju traže domaći proizvođači na Produktnoj berzi u Novom Sadu. Zato smo preko luke u Konstanci izvezli samo 127.000 tona. Izvoznicima je znatno interesantniji plasman kukuruza na crnomorsko tržište, pa su zauzeli skoro sve raspoložive barže.
Ovaj poslednji zahtev za otvaranje novih tržišta predstavlja samo jedan u nizu vapaja mlinara da se stanje u proizvodnji i plasmanu pšenice i brašna ozbiljno uzme u razmatranje i donesu odgovarajuće mere podrške. Zastajanje samo na početnim koracima nema nikakvog efekta. O tome svedoči i naveliko najavljivan izvoz pšenice na tržište Egipta, koji je najveći uvoznik u svetu. Istina, zahvaljujući nastojanju resornog ministarstva, Srbija je dobila sertifikat za izvoz pšenice na to tržište ali, do sada, nismo uspeli da plasiramo ni kologram "hlebnog žita", pa ni brašna. U Sporazumu o slobodnoj trgovini sa Turskom brašno se i ne spominje.
Plasman na to vrlo zahtevno tržište, prvenstveno, podrazumeva uspešno nadmetanje sa velikim izvoznicima poput SAD, Rusije i drugih, koji imaju mogućnosti za davanje različitih povlastica, koje su nama nedostupne. Pored toga, uglavnom se radi o količinama od 30 do 50 hiljada tona, što pojedinačno naše firme ne mogu da podstignu, pa su neophodna udruživanja. Dodatnu zabrinutost izaziva i činjenica da, pored najava o opsežnim promotivnim aktivnostima države i semenskih kuća, ni uoči ovogodišnje setve pšenice nije postignut očekivani napredak u korišćenju deklarisanog semena. Ponovo je u zemlju dospelo preko 50 odsto semena "sa tavana", što će umanjiti kvalitet budućeg roda. Nije objavljena ni zvanična Sortna lista, na osnovu koje bi blagovremeno ratari i mlinari mogli da se opredele uoči setve, odnosno prilikom otkupa zrna. Po svemu sudeći, naša proizvodnja i plasman pšenice i brašna zahtevaju ozbiljnu stručnu analizu i stratešku podršku države, jer drugi izvoznici preuzimaju naše nekadašnje tradicionalne pozicije na stranim tržištima.

B. Krstin