Miroslav Kiš iz Verušća, kod Subotice, poznat je kao uzorni ratar, a od pre četiri godine i stočar. Na ideju da se bavi stočarstvom došao je, kako kaže, 2018. godine kada je doneta podsticajna državna mera za nabavku kvalitetnih priplodnih grla i uvezao goveda rase limuzin. Reč je o francuskoj mesnoj rasi, koja je dobila ime po tamošnjoj pokrajini, a ima dobar randman mesa u odnosu na druge mesne rase. 

– To je jedna od vodećih mesnih rasa u Evropi i kvalitetna je osnova da se širi u Srbiji. Opredelio sam se za sistem krava–tele bez pašnjaka, a nas desetak gazdinstava za dve godine uvezli smo 500 kvalitetnih junica i 13 priplodnih bikova rase limuzin. Mi smo limuzine "na četiri noge" doneli ovde i dokazujemo da i mi koji nemamo pašnjake, a imamo površine, možemo na njima da proizvedemo biljnu hranu. Protekle četiri godine se bavim tom edukacijom i onome ko od nas kupi priplodni materijal, bilo mušku ili žensku telad, nudim i tehnologiju i partner sam mu dok kod njega to ne zaživi, ističe naš sagovornik.  

Rasa goveda limuzin se inače gaji u hladnijim predelima i dobro se prilagođava različitim klimatskim uslovima. 

– Ne zahtevaju posebnu negu u Sjenici ili na Pešteru, gde smo ih prodali. U tim područjima im treba par dana da se prilagode na vodu, vazduh, teren. Limuzin rasa je vrlo slična simentalskoj, koja je kombinovana (tovna i mlečna), dok je ova samo mesna.  

Kišovi imaju matično stado od 118 krava i sedam priplodnih bikova. Naš sagovornik kaže da je važno da su na ograđenom mestu i gde im je dostupna hrana. Ne zahtevaju posebne objekte, ali kod njih su natkriveni da bi ih zaštitili od nevremena. Inače im je prirodno stanište na otvorenom, tako da u ovom poslu nisu potrebne skupe investicije. Oni čija su grla na pašnjaku ne mogu čitave godine da žive od paše i moraju da ih dohranjuju.   

Hranu za životinje Kišovi obezbeđuju sami. Obrađuju više od 100 hektara, od čega je polovina državne zemlje koju su dobili na korišćenje po pravu prečeg zakupa i to je dovoljno za njihov biznis. Seju pšenicu, kukuruz, ponekad suncokret i sve više uljanu repicu. Ova ozima kultura gaji se pre pšenice i namenjena je prodaji. 

Oko kuće imaju 12 hektara zemlje, gde je i bunar pa tifonom zalivaju lucerku, raž, silažni kukuruz, a tendencija je da uz navodnjavanje proizvedu što više kabaste hrane. Govedima u obroke dodaju soli i premikse, tj. ono što sami ne mogu da proizvedu, a neophodno je životinjama. Na ovakav sistem proizvodnje podstiču druge kolege u Srbiji.    

U proizvodnji ratarskih useva Kiš poštuje agrotehniku i nastoji da redovno i pravilno đubri njive.

– Deo površina sada počinjemo da đubrimo stajskim đubrivom, ističe Kiš, i dodaje da to će to zagovarati kao važnu meru koja popravlja strukturu zemljišta i vraća mu humus.  

 Za ovu proizvodnju naš sagovornik kaže da se isplati, ali je svakodnevno angažovan i oko hranjenja, teljenja, brige oko životinja. 

– Rasna grla su sada nešto jeftinija ovde nego da se uvoze i kreću se između 200 i 300 hiljada dinara. To je velik raspon, a cena zavisi od  starosti životinja, genetskog potencijala i drugih parametara. Reč je o kvalitetnim priplodnim grlima,  kaže ovaj stočar. 

Razmišljaju da dogodine probaju da gaje goveda u organskom statusu, jer se dobija veća subvencija i smatra da ovakva proizvodnja ima budućnost.   

Kiš kaže da dosta toga finansira preko banaka uzimanjem kredita. Na taj način je kupio neophodnu mehanizaciju: presu, traktor, prikolicu, utovarivač... Godine 2005. gradili su silos, uložili u kolsku vagu, dokupljivali zemlju i slično. 

U posao su uključena i dva sina, koji su studirali u Holandiji. Sad su tu da primene znanje iz jedne od najuspešnijih agrarnih zemalja. Miroslav Kiš kaže da su njegovi sinovi učili da se genetika menja u govedarstvu, da ona grla od pre 20 godina sada samo liče na njih. Pošto ima raznih linija, tipova, nastojaće selekcijom da rade na kvalitetu grla i podizanju standarda i da za neko vreme dobiju subotički ili verušićki limuzin.

Snežana Vukelić

Foto: G. Mulić