Za mnoge odgajivače japanska prepelica je ptica budućnosti. Tokom proizvodnje nije zahtevna, a daje mnogo. Tim kriterijumom se rukovodio i Mokrinčanin Goran Demić kada je pre osam godina počeo da se bavi njihovim uzgojem. Po zanimanju je poljoprivredni tehničar i oduvek je gajio ljubav prema životinjama i prema hobi poljoprivredi, koja može da ostvari dodatni prihod. Pre japanskih prepelica uzgajao je panonske bele zečeve, ali zbog nedostatka prostora morao je da odustane. Naime, Goran  živi u Mokrinu, ali ne u kući nego u stanu.

Pretražujući podatke o japanskim prepelicama preko interneta, došao je do korisnih informacija koje su ga zainteresovale: niska potrošnja hrane, otporne na bolesti, a posebno ga je privukla njihova reproduktivnost, tako da se brojnost ptica može brzo uvećati. Na primer, prednost je i što je kokoški potreban 21 dan u inkubatoru da izleže jaje, a japanskoj prepelici 16. Kokoška nosilja pronese za 18 nedelja, a prepelica za sedam. 

– To znači da se od jednog jajeta, kada se stavi u inkubator, za 10 nedelja  dobije zrela jedinka – objašnjava Demić.

Prednosti gajenja japanske prepelice privukle su Gorana i pre osam godina nabavio je prvo matično jato od 30 komada preko oglasa. Polako ih je uvećavao i stigao do 300 jedinki. 

Prepelice su smeštene u kavezima u kući Goranove mame Danice, na koju je gazdinstvo i registrovano. Demići nemaju svoju zemlju, pa moraju da kupuju koncentrat za koke nosilje, za njihovu ishranu. Dobra osobina im je što jedu upola manje od kokošaka, a svakog dana snesu po jedno jaje. Ishrana im se pojačava sezonskim povrćem, voćem i detelinom. 

 Uzgoj japanskih prepelica nije zahtevan. Dosadašnje iskustvo je pokazalo da  vole zatamnjen prostor, toplotu i ne traže veliki prostor. 

Goran ih drži u tzv "štalozima", kako se to kaže u Mokrinu. Smešteni su u kavezima po petnaest prepelica, dvanaest ženki i tri mužjaka. Zimi, kada se prostorija zatvori, same sebe greju i bitno je da temperatura ne padne ispod 15 stepeni, jer tada automatski prestaju da nose jaja. Pogotovo im leto odgovara jer vole toplotu. 

U ovom uzgoju akcenat je na jajima koja su vrlo tražena. Lekovita su, ublažavaju astmu i alergiju. Laboratorijske analize su pokazale da prepeličje jaje u odnosu na kokošije ima pet puta više fosfora, sedam puta više gvožđa i oko deset puta više vitamina B.

Jaja se jedu sveža. Najbolje ih je uzeti ujutru pola sata pre jela. Preporučuje se od dva do pet komada tokom dana. Interesantno je da do sada nije zabeležen nijedan slučaj salmonele, a jaja se konzumiraju sveža. Svaka tri meseca jaja se nose na redovnu kontrolu  u "SP laboratoriju" u Bečeju.

Potvrdu kvaliteta jaja daje i tržište na koje se distribuira. Pojavom pandemije, potražnja za jajima japanske prepelice je porasla i otvorila nove mogućnosti.

– Kako sam se širio, tako se i tržište uvećavalo, pa sam stigao i do prodavnica zdrave hrane, restorana: u Novom Sadu, Subotici, Senti, Kanjiži, Kikindi – kaže Demić. – Potražnja za jajima je manja leti u vreme godišnjih odmora i za božićne praznike.

Traži se i meso, koje se posebno preporučuje deci u razvoju, a supa od japanskih prepelica je pravi delikates. 

Potražnja za jajima i mesom unapredila je celokupnu proizvodnju na gazdinstvu Demić, tako da je cela porodica uključena. 

Goranova mama Danica vodi računa o higijeni kaveza. Goran i supruga se bave marketingom, a sinovi distribucijom.

Higijeni se ovde poklanja posebna pažnja. Ižđubravanje se obavlja svakodnevno. Kako nemaju zemlju, ovo đubrivo ne mogu da iskoriste. Zato ga Goran pakuje u najlonske džakove i poklanja voćarima, povrtarima, što samo potvrđuje koliko mu je važno da se čuva životna sredina.

Želja mu je da zadrži ovaj nivo proizvodnje i, ako bude mogao, da kupi kontejner u koji bi mogao da smesti prepelice.

Iako Mokrin nije veliko selo, u njemu ima osam odgajivača živine. Ono što je za svaku pohvalu je da tu postoji "Udruženje malih odgajivača živine, kunića i pčelara", koje ima 50 članova. Međusobno razmenjuju iskustva, posećuju berze, sajmove, na kojima prodaju živinu. Tako Demić žive prepelice prodaje na vašaru u Senti i na Berzi sitnih životinja u Somboru. Takođe, članovi Udruženja konkurišu i za dodelu sredstava na konkursima lokalne samouprave. Zahvaljujući dobijenim sredstvima, uspeli su da nabave dva inkubatora, dve digitalne vage i seckalicu za granje. 

Tekst i foto: Tamara Gnip