* Srbija ima izvanredne prirodne uslove za proizvodnju kvalitetnog ovčijeg mesa, koje može prodati brojnim kupcima u inostranstvu, ali nedostaje odgovarajuća organizovanost
Nedavno je u Srbiji boravila delegacija poslovnih ljudi iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji su posetili nekoliko većih farmi ovaca. Izneli su vrlo povoljne ocene o kvalitetu ovčijeg mesa proizvedenog kod nas, poredeći ga sa elitnim proizvodima poreklom sa Novog Zelanda, iz Australije i drugih država koje se kotiraju na najvišem svetskom vrhu. Kao prvi korak, predložili su kupovinu 500 grla nedeljno. Slične, ako ne i znatno veće mogućnosti postoje u susednim i državama Bliskog i Dalekog Istoka, pa i u drugim, jer je jagnjeće i ovčije meso vrlo traženo i kvalitetno zbog vrlo povoljnog sastava belančevina, mikroelemenata, vitamina i drugih sastojaka. Svetska potražnja za ovom vrstom mesa je ogromna, a cene su znatno više nego u Srbiji. Samo je pitanje koliko organizaciono možemo da odgovorimo na tako veliki izazov.
Samo pre nešto više od godinu dana, zvanična statistika je zabeležila da imamo gotovo 1,8 miliona grla ovnova, ovaca i jagnjadi, što je bilo za 3,7 odsto više nego 2012. godine. Takav porast nije postojao u bilo kojoj drugoj grani stočarstva. Najveći porast usledio je nakon uvođenja državnih subvencija u ovčarstvu. Ali, pandemija korona virusa je učinila svoje. Potrošnja jagnjetine i ovčetine je naglo smanjena, jer su izostale slave, svadbe, turistička putovanja i druga masovna okupljanja, kada se jelo ovo meso pripremljeno na različite načine. Štiteći svoje interese, prerađivačka industrija snizila je otkupnu cenu na svega 180 dinara po kilogramu žive mere (dok je, naravno, u prodaji ostala nepromenjena), što je dvostruko manje nego uoči pojave zaraze kovidom-19. Čak im je bilo jednostavnije da uvezu potrebne količine nego da se angažuju oko otkupa od velikog broja naših malih proizvođača sa po nekoliko desetina grla, time aktivno učestvujući u daljem uništenju ovčarstva. 
- U ovako nezavidnoj situaciji, nauka ima rešenje za oživljavanje ovčarstva, kaže dr Aleksandar Milovanović, šef Odeljenja za reprodukciju Naučnog instituta za veterinarstvo u Novom Sadu. – U više navrata smo preko udruženja, asocijacija, Centra za osemenjavanje ovaca "Ramgen", kao i preko matične kuće (Veterinarskog instituta), u saradnji sa ovdašnjim poljoprivrednim fakultetom, učestvovali na različitim konkursima i nadležnim institucijama slali detaljne projekte. Nikad nijedan nije prošao. Praktično smo dokazali da je u Vojvodini moguće ostvariti četiri puta veću proizvodnju ovčijeg mesa od domaćih ovaca unapređenjem rasnog sastava (kroz bolju plodnost, tovnost, bolji randman, ranostasnost, produženi tov), vansezonskom sinhronizacijom, smanjenjem gubitaka jaganjaca i kroz intenzivnu ishranu kvalitetnom hranom, posebno zbog ogromnih mogućnosti dobijanja jeftine stočne hrane u uslovima postrne setve i navodnjavanja. Predlagali smo opcije za postepeni ili nagli prelaz na uzgoj vrlo produktivnih rasa rido, dorper, asafi, lakon, uz unapređenje postojećih il de fransa, virtemberga, teksela i safolka, savladavanjem novih biotehnologija. Na primer, pravo otkrovenje jesu vrlo plodne, ali istovremeno i tovne, romanovske ovce, gde jedna ovca u punoj zrelosti daje tri do četiri jagnjeta, tako da za 100 dana laktacije ukupno leglo jaganjaca dostiže težinu od 100 kg po ojagnjenoj ovci (pa i do 150 kilograma, u meleženju). To su fantastični rezultati. Odrasle ovce češke romanovske na farmama u Šidu i Koceljevi dostižu 70-80 kilograma, a ovnovi 100-120 kilograma, što je dvostruko više od uobičajenog. Predlagali smo i uvođenje mlečnih rasa, koje daju 400-600 litara mleka u toku laktacije savremenim biotehničkim metodama (troškovi višestruko manji nego direktnim uvozom), kroz osnivanje sopstvenih mlekara, pa do prodaje proizvoda preko domaćih laktomata. Postoje i rase sa kombinovanim svojstvima, koje daju 350-400 litara mleka i 2,5-3 jagnjeta. Kada bi se takve rase držale u intenzivnom uzgoju, mogle bi obezbediti prihod vredan 800-1.000 evra po grlu. Postoji projekat formiranja ovčarske zadruge, kojim bi se, uz finansijsku podršku države u protivvrednosti samo dva kilometra auto-puta, mogla organizovati otkupna mesta, adaptirati specijalizovana klanica, organizovati vansezonski pripusti, kako bismo imali kontinuiranu proizvodnju za potrebe izvoza. Obezbedili bismo posao za 50.000-100.000 ljudi. Cilj je da farmer dostigne mesečnu platu od 2.000 evra, držeći 150 priplodnih ovaca, sa proizvodnjom od 350 jaganjaca, finalnim tovom do 50-60 kg na svojih 10 hektara zemlje. Struka treba da prati realizaciju ovog posla po zadatom zadatku, uz kompletnu elektronsku evidenciju, a plasman sa finalnom preradom išao bi isključivo preko udruženja. Početne kvote se lako mogu obezbediti zahvaljujući dugogodišnjoj aktivnosti više udruženja, viđenijih farmi sa kojima sarađujemo od osnivanja u proteklih 20 godina, kao i veterinarskim stanicama. Investicije bi se vratile za pet godina, a ostala bi znatna dodatna sredstva za potonje samofinansiranje i dalje samostalno određivanje pravca razvoja srpskog ovčarstva. Ovčarstvo bi se moglo udvostručavati na godišnjem nivou, uz diverzifikaciju po regionima, razvrstavanjem farmera po spremnosti i obučenosti za maksimalnu proizvodnju (mleko i meso), po uzoru na Španiju, Izrael ili Francusku, koje redom imaju daleko slabije klimatske uslove za uzgoj, ali tamo ljudi iz struke sa farmerima kroje svoj dalji razvoj. Ovde se nude nedobronamerna, parcijalna i populistička rešenja, čije efekte vidimo u poslednjih 10 godina.
Ovčiji proizvodi su konstantno u deficitu, cenjeni su u svim istočnim zemljama, koje će teško ikada moći da zadovolje svoje potrebe za kvalitetnom hranom. 
- Gde god smo bili u inostranstvu, uvek smo nailazili na isto pitanje: "Imate li šta za prodaju?" Danas, ne naći plasman na tržištu od tri milijarde ljudi je nonsens. Otuda i ova delegacija iz Emirata. U poslednjih 25 godina, mi smo znatno podigli gabarite naših ovaca, što nam daje za pravo da sada ponudimo vrhunski kvalitet, a izvoz preko ujedinjenih farmera je, zapravo, jedini način da preživimo. Međutim, poznajući dosadašnji odnos nadležnih službi i privilegovanih klaničara prema ovčarstvu, ne bih sebi više preporučio ponižavanje kroz ponovna čekanja u redu, jalovo N-to pisanje projekata, prikaza pozitivnih primera, nanovo povezivanje domaćih odgajivača, stranih stručnjaka i ozbiljnih kupaca, kada vam na kraju država jasno i svaki put pokaže da ih ovčarstvo (stočarstvo) ne interesuje kao mogućnost samostalne, nezavisne, profesionalne i organizovane delatnosti. Bio bi to tračak nade za naše ovčarstvo, objašnjava dr Milovanović i dodaje da, nažalost, pozitivan odgovor nikad nije stigao. 
Milovanović sa žaljenjem konstatuje da mu je nedavno ponovo odbijen startap projekat, pod izgovorom "da su farmeri previše siromašni da bi mogli da primenjuju nove tehnologije". 
- Dakle, iz ovog ovčari treba da zaključe: "izdržite još malo, jer nećete dugo". Samo je pitanje kome ovo odgovara. Upitno je postojanje armije ljudi koji nisu u stanju da ovo pitanje reše, a naslonjeni su na fondove, državne plate i time indirektno žive od poljoprivrede. Takođe, učešće u izradi strategije mi nije dozvoljeno, jer to je namenjeno za konsultantske kuće, a ne institute. Ali, na primer, tokom stručnog boravka u Australiji, dr Fransoa Marai, vodeći tamošnji veterinar embriolog, rekao mi je da ne postoji mogućnost da asocijacija farmera Australije podnese projekat unapređenja stočarstva, a da bude odbijen, jer oni pune budžet i imaju svoje prepoznatljive javne predstavnike, kaže Milovanović.
Nažalost, asocijacije stočara su postale potpuno finansijski nemoćne da bilo šta učine u odbranu svojih interesa, posebno nakon naglog poskupljenja stočne hrane. U takvim okolnostima, mnogi stariji odgajivači su digli ruke od ovčarstva, a mladi se nisu usuđivali da uđu u ovaj posao, zbog prevelike nestabilnosti tržišta i izostanka organizovanosti proizvodnje. Pametno i od jednih i drugih. Pandemija korona virusa stočarima nije donela ništa dobro, već je samo mnogim ubrzala propast. Ali, kako ističe Vladimir Kankaraš, predsednik Asocijacije ovčara i kozara "Bikara" u Vrbasu, u toku je rasprodaja grla slabijih rasnih osobina, nakon koje će verovatno ostati najkvalitetnija grla i dati odlično potomstvo. Time će se, kako on tvrdi, stvoriti uslovi za napredak ove grane poljoprivrede. 
Tekst i foto: Branko Krstin
 
VEŠTAČKO OSEMENJAVANJE KAO OPCIJA
 
Intenzivna proizvodnja u naprednom ovčarstvu podrazumeva korišćenje veštačkog osemenjavanja. Ali, jedna doza semena u inostranstvu košta 30-70 evra. Zato je Centar za reprodukciju u Futogu opredeljen za uvoz kvalitetnih ovnova, čija je cena 2.000-3.000 evra, od kojih se godišnje može proizvesti po 10.000 doza semena.
- Razrađene su naučne i stručne metode za regulisanje željenog broja jagnjadi po ovci, kaže dr Aleksandar Milovanović. – Uobičajeno je da 100 ovaca daje 120 jagnjadi, a veštačkim osemenjavanjem moguće je dobiti 200-220 jagnjadi, unutar dva-tri dana jagnjenja. Time se ostvaruje za preko deset odsto veći prirast, jagnjad su živahnija i brže napreduju, pogotovo na meleženju tovnih rasa sa domaćim rasama. Postoje rase koje imaju ugrađen gen za plodnost - borola gen u teksel ovcama (tovne) i asafi (mlečne), pa njihova naredna generacija donosi dvostruko veći broj potomaka. Ovaj centar bi mogao da se bazira i na proizvodnji embriona, pa laparoskopskim transferom od jedne majke može da se dobije i po 30 potomaka. Prednost ovog postupka je da se rađanjem potomaka od strane domaćih ovaca potomcima prenosi otpornost na određenu prirodnu sredinu putem kolostruma.