* U selu ima oko 90 grla rasa lipicaner, nonijus, bosanski brdski konj, a sve više mladih kupuje konje i pridružuje se Konjičkom klubu "Solunac"

Banatsko Karađorđevo je selo u srednjem Banatu koje su naselili dobrovoljci posle Prvog svetskog rata. Gorštaci iz Like su konjima i konjskim zapregama danima putovali do plodne Vojvodine. Meštani ovog sela nisu zaboravili konje bez kojih bi život u ravnici bio skoro nemoguć. Koristili su ih za radove u poljima, transport, ali i za jahanje i druženje. I danas, mada su mašine zamenile ove divne životinje, mnogi meštani se nisu odrekli svojih ljubimaca.
U selu sada ima oko 90 grla rasa lipicaner, nonijus, bosanski brdski konj. Meštani kažu da je ne tako davno bilo oko hiljadu grla.
Milan Gaković je od detinjstva rastao uz konje i zavoleo ih. Ždrebe lipicanera je kupio 2002. godine, a posle nekoliko godina još četiri grla sa ergele Kelebija. Danas odgaja šest čistokrvnih lipicanera. Hranu za konje proizvodi sam. Konj, kako kaže, pojede oko pola bale deteline i isto toliko tuluzine i dve fangle zobi. Gaković uz osmeh dodaje da ne računa koliko je čega potrošio. Voli konje i da ne razume kada ga pitaju zašto se sa njima druži, kada od njih nema koristi.


Kaže da poznaje mnogo istomišljenika u našoj zemlji koji neguju konje jer ih vole i uživaju u druženju sa životinjama. O konjima pričaju na susretima koje organizuju, zajedno idu na izložbe, takmičenja, smotre, fijakerijade.  
Ljubitelji konja u Banatskom Karađorđevu, njih sedamnaest, 2013. godine su osnovali Konjički klub "Solunac". Svi članovi Kluba su aktivni, kaže Gaković, i ponosno dodaje da je sve više mladića koji kupuju konje i pridružuju im se. Ovaj klub je bio tri puta organizator fijakerijade. To je velika svečanost u selu i svi se potrude da budu dobri domaćini gostima iz drugih konjičkih klubova. Nakon revijalnog dela i takmičenja, druženje nastavljaju uz bogate trpeze i ukusna jela domaćica. Milanova supruga Milena dodaje da su tih dana žene mnogo angažovane jer ima dosta posla u kuhinji, oko ukrašavanja fijakera i konja. Voli konje, hrani ih i pomaže suprugu u većini poslova oko njih.
Članovi Konjičkog kluba "Solunac" planiraju da organizuju i četvrtu fijakerijadu čim prođe pandemija.
Marko Žarković ima sedamnaest godina i voli lipicanere, za koje kaže da su najlepši konji. Prvu kobilu je kupio pre pet godina, a nedavno još jednu. Veli da mu je ljubav prema konjima preneo deda, ali i ostali članovi Kluba. Sve poslove oko svojih ljubimica radi sam i ništa mu nije teško. Planira da poveća broj grla u štali.
Svako ko se nađe u Banatskom Karađorđevu na Đurđevdan ili u vreme Božića videće jahače na konjima i ukrašene fijakere koji obilaze domaćinstva u kojima su kapije od ranog jutra širom otvorene. Domaćice tada poslužuju goste koji nazdravljaju ne silazeći sa konja. Uz dobre želje domaćinima i topot konja, jašu kroz selo.


Goran i Milan Sučević od pre dve godine su vlasnici ergele od pedeset bosanskih brdskih konja. To je autohtona pasmina koja pripada kategoriji ponija. Ima ih u Bosni i Hercegovini, Sloveniji, Crnoj Gori, delovima Srbije, Makedonije, Hrvatske.
Ovi konji nisu zahtevni, kaže naš domaćin, druželjubivi su i mirni. Otporni su na nepovoljne vremenske uslove, pa su stalno napolju, i po snegu i po suncu. Prirodna staništa za njih su šumoviti brdski predeli, a konji na ergeli braće Sučević su sa Stare planine. Obezbeđena im je površina od četiri hektara da se slobodno kreću i pasu. Dohranjuju ih lucerkom, tuluzinom, senom, šargarepom, kukuruzom.
Članovi su Konjičkog kluba "Solunac" i učestvuju u svim akcijama ljubitelja konja. U štalama imaju i lipicanere.
Za odgoj bosanskih brdskih konja od države dobijaju subvenciju od 30.000 dinara po grlu i državnu poljoprivrednu zemlju po pravu prečeg zakupa. Sučevići su zadovoljni i planiraju da povećaju broj grla na sto.
Retko se može videti tako mnogo konja na jednom mestu. To je atrakcija, pa je svakog dana sve više znatiželjnika koji posete ergelu. Želja braće Sučević je da na ergeli organizuju školu jahanja i omoguće deci iz škola i vrtića da dođu i uživaju u druženju sa konjima. Kažu, potrebno je da nađu nekoga ko bi se time bavio. Veruju da će svojim primerom podstaći mlade u okolnim selima da ih slede. Tako bi ovaj deo Banata postao prepoznatljiv po odgajivačima konja. Onima koji  žele da se bave odgojem konja, poručuju da je najvažnije da vole ovu plemenitu životinju i pruže joj ljubav, jer će im ljubavlju uzvratiti.
Tekst i foto: Aleksandra Mihajlović