* Najčešće se na ovaj način spremaju prvi i poslednji (jesenji) otkos jer su vremenski uslovi nepovoljni za spremanje sena
 
Tradicionalan način spremanja sena – konzervisanje lucerke, deteline, trava i travno-leguminoznih smešâ obavlja se prirodnim sušenjem na suncu. Pored ove, postoji i druga, mada nedovoljno poznata mogućnost za konzervisanje zelene mase, spremanje silaže ili senaže.
Ovako konzervisana hrana je po sastavu i osobinama sličnija zelenoj masi u odnosu na seno, a postupak siliranja u manjoj meri zavisi od vremenskih uslova. Istina je da tehnologija siliranja ili senažiranja predstavlja za početnike pravi mali izazov. Međutim, i taj problem se može lako prevazići korišćenjem adekvatne literature, ali i konsultovanjem savetodavca ili proizvođača koji više godina uspešno spremaju silažu lucerke.
 
Najvažniji prvi otkos
 
U uslovima suvog ratarenja prvi otkos lucerke i travâ je količinski najvažniji, jer se u odnosu na godišnje prinose dobije i 50-60%. U malom broju slučajeva, na parcelama i kod farmera koji zalivaju livade i obavljaju sve mere vezane za prihranjivanje i zaštitu od štetočinâ, godišnji prinosi zelene mase ili sena su znatno veći, a prinosi po otkosima su ravnomerniji. U takvim slučajevima dobija se pet, a ponekad i šest otkosa, dok godišnja proizvodnja sena iznosi i do 20 t/ha. Ovakve livade se koriste 6–8 godina, pa i duže, a sve to na kraju utiče da troškovi proizvodnje hrane budu znatno niži. 
Nasuprot tome, na parcelama gde nema zalivanja, ali i drugih agrotehničkih merâ, najčešće se u toku vegetacije dobijaju tri otkosa, pri čemu je udeo mase po otkosima u godišnjem prinosu 50–60% : 30–35% : 15–20%, dok je godišnja proizvodnja sena 6–8 t/ha.
Najveći problem pri sušenju prvog otkosa za seno su česte kiše, kao i visoka vlažnost vazduha i tla. Osim toga, biljke iz prvog otkosa odlikuju se grubljim stablom i manjim učešćem lišća u ukupnoj biljnoj masi. U takvoj masi, lišće se brže suši u odnosu na stablo, a presušeno lišće se lako kruni i opada, a sa njim se gubi i najhranljiviji deo biljke. Naime, u lišću lucerke nalazi se tri četvrtine sadržaja proteina, kao i najveći deo vitaminâ i minerala. Ukoliko u međuvremenu padne kiša, pokošena masa ostaje na zemlji duže, i dolazi do ispiranja najvažnijih hranljivih sastojaka. Svemu tome treba dodati i činjenicu da dugo zadržavanje pokošene mase na livadi (zbog nepovoljnih vremenskih prilikâ) ometa regeneraciju biljaka. Ukoliko mlade biljke prorastu kroz otkose, zakasnelim sakupljanjem sena dodatno se oštećuju.
Zbog svih nabrojanih problema, neki od naših malih farmera već više godina prvi otkos lucerke konzervišu u formi silaže ili senaže. Osim prvog, često se i poslednji (jesenji) otkos lucerke silira, jer su vremenski uslovi u jesenjem periodu takođe nepovoljni za spremanje sena.
 
Provenjavanje pre siliranja
 
Međutim, siliranje lucerke nije tako jednostavan postupak kao što je to u slučaju cele kukuruzne biljke. Naime, lucerka sadrži znatno manje šećera i znatno više proteina i mineralnih materija, te se ne može silirati uobičajenim postupkom. Otežavajuća okolnost je i visok sadržaj vlage, koji u optimalnim fazama razvića lucerke može da bude 80 ili više procenata. Jedini način da se od ove biljke dobije kvalitetna silaža (bez korišćenja različitih dodataka ili konzervansa) jeste da se pokošena masa pre siliranja provene (prosuši) do nivoa vlage od oko 60-65%. Usled gubitka vlage provenjavanjem dolazi do relativnog povećanja sadržaja šećera potrebnog za fermentaciju, a povećani sadržaj suve materije deluje depresivno na štetne mikroorganizme. 
Još jačim provenjavanjem (do procenta vlage od oko 55% ili niže) dobija se senaža – hranivo koje se po svojim karakteristikama nalazi između sena i silaže. Dužina trajanja provenjavanja zavisi od intenziteta sunčeve toplote i može da iznosi nekoliko sati, pa do više od jednog dana. Optimalan nivo vlage u prosušenom materijalu je onaj kada se pri stiskanju lišća još uvek ne čuje karakterističan šuštavi zvuk, a mesto preloma stabljike je vlažno – ali bez kapljicâ rose. 
Ukoliko se zbog vremenskih uslova provenjavanje ne može izvesti, za obezbeđivanje optimalnih uslova za vrenje silaže preporučuje se korišćenje ugljenohidratnih hraniva, kao što su prekrupa kukuruza, suvi repini rezanaci, melasa i sl. Ova hraniva se koriste u količini od pet do osam odsto u odnosu na zelenu masu i u startu obezbeđuju potrebnu količinu šećera za previranje u mlečnu kiselinu. Pored toga, neka od nabrojanih hraniva vezuju višak vlage, te i u tom smislu pozitivno doprinose kvalitetu silaže. U cilju postizanja što boljih rezultata, preporuka je da zrnasta hrana ili suvi rezanci budu što bolje usitnjeni i što bolje raspoređeni po masi koja se silira. Pri korišćenju melase, zbog njene sirupaste forme, neophodno je da se najpre rastvori sa 2-3 dela vode, a zatim da se što ravnomernije rasporedi. Ovakva vrsta dodatka povećava vlažnost silaže, pa u startu treba bolje prosušiti biljnu masu.
Upotrebom inokulanta skraćuje se aerobna faza fermentacije, brže se postiže optimalna pH vrednost, smanjuju se gubici organske materije, povećava aerobna stabilnost silaža, povećava svarljivost i popravljaju proizvodni rezultati životinja.
Za postizanje maksimalnih rezultata biljni materijal koji se inokuliše treba obavezno provenuti bar do nivoa vlage od oko 65%, a još je bolje da se u masu ravnomerno doda i 5–8% kukuruzne prekrupe. Ovakva silaža će, pored boljeg kvaliteta, imati i veću hranljivu vrednost. Povećan sadržaj suve materije je veoma važan za pravilnu ishranu visokomlečnih grla.
 
Dipl. inž. Predrag Janković
PSSS ”Niš”
 
DOBRO USITNJENA MASA SE LAKŠE SABIJA
 
Osnovni problem pri spremanju silaže od provenulog materijala je otežano sabijanje, jer je prosušeni materijal dosta elastičan. Zbog toga provenulu masu treba bolje usitniti nego u slučaju kada se silira materijal sa prirodnim sadržajem vlage. 
Praktične preporuke su da pri korišćenju zelene lucerke za siliranje dužina seckanja bude 3–5 cm, za provenuli materijal sa oko 30–35% suve materije 2–3 cm, a pri pripremanju senaže svega 0,7–1,5 cm. Naročitu pažnju treba obratiti na što bolje gaženje silaže da bi se istisnuo vazduh, dobro pokrivanje folijama, kao i dodatno opterećivanje silirane mase. U ovu svrhu koristi se sloj zemlje, peska, stare traktorske gume ili drugi predmeti koji su teški i koji neće oštetiti foliju. Na nekim farmama se praktikuje da se naknadno, preko silaže ili senaže spremljene od lucerke, u jesen silira sloj od cele kukuruzne biljke. Ova vrsta silaže je znatno teža, te dodatno opterećuje lucerku. Pored toga, biljni sokovi koji se oslobađaju iz kukuruzne silaže, bogati mlečnom kiselinom i šećerima, sakupljaju se u lucerki i time potpomažu njeno konzervisanje.