Na jugozapadu Srbije je planina Golija, koja pripada Dinarskom planinskom sistemu i pruža se u smeru zapad - istok u dužini 32 kilometra.  Ime je dobila po svojoj veličini, od reči golema.  I zaista je pravi gorostas, ali nije stenovita i neobrasla, kako misle neupućeni. Naprotiv, bogata je šumama jele, bukve i smrče. Vode ima u izobilju, jer je presecaju brojni potoci i nekoliko reka. Prostrane livade i pašnjaci pružaju se unedogled i pravi su raj za goveda i ovce. Na Goliji uspeva krompir, gaje se žitarice, posebno heljda, a u novije vreme podižu se i malinjaci. Ipak, zemljište je najpogodnije za livade i pašnjake, pa je stočarstvo najzastupljenije.
 
Tri generacije Pavićevića
 
Osmočlano domaćinstvo Momčila Pavićevića iz sela Radaljice u opštini Novi Pazar, u kojem složno žive tri generacije, prihod obezbeđuje baveći se poljoprivredom, pretežno stočarstvom. Imaju 150 ovaca sjeničke rase i 12 krava i bika simentalske rase. Raspolažu s ukupno 50 hektara zemlje, od kojih je 20 u njihovom vlasništvu, a ostalo uzimaju u zakup od rođaka i prijatelja. Uglavnom su to prirodne livade i pašnjaci na Goliji, gde tokom većeg dela godine napasaju brojna grla, ali obezbeđuju i seno za ishranu životinja tokom zime.
 Krave ne daju veliku količinu mleka, u proseku 10 litara dnevno. Mleko je pak, kako kaže Momčilo, izuzetnog kvaliteta i prerađuju ga u sir i kajmak. Nešto nose na pijacu u Novi Pazar, ali većinu proizvoda prodaju stalnim kupcima koji dolaze na kućni prag. Tokom leta, s obzirom na to da imaju kuću na Goliji blizu glavnog puta, kajmak i sir prodaju turistima koji ovde dolaze ili ovuda prolaze. 
Zanimljivo je da u stadu drže bika i da primenjuju prirodni pripust.
- Imamo dobru saradnju sa stručnom službom, sva grla su umatičena, ali s obzirom na to da su životinje tokom većeg dela godine na paši, ponekad veoma udaljenoj, veterinari vrlo često ne mogu da stignu na vreme da osemene plotkinju. Zato je pouzdanije da u stadu držimo bika, koji je stalno uz krave. Procenat osemenjavanja je gotovo 100 odsto i nema povađanja, objašnjava Momčilo ističući da vodi računa o tome da ne dođe do parenja u srodstvu.
Pavićevići gaje ovce za proizvodnju mesa, odnosno jagnjadi. Izvestan broj jagnjadi prodaju oko 1. maja, a ostala idu uz ovce na pašu, malo sisaju, malo pasu, pa tako nije potrebno da ih dohranjuje. Jagnjad uglavnom prodaju kada dostignu telesnu masu od 35 do 40 kilograma, jer im se tako najviše isplati. Za sva grla vodi se matična evidencija, pa većinu ženskog podmlatka  i poneko muško jagnje prodaju za priplod, a ostalu za klanje.
- Ranije je prodaja jagnjadi bila dobra, ali je prošle godine plasman bio nešto lošiji, a i cena je pala na manje od dva evra po kilogramu, kaže Momčilo prisećajući se da je pre pet godina jagnjad otkupljivana za 2,5 evra.
Osim stočarstva, koje im obezbeđuje osnovni izvor prihoda, Pavićevići se bave i gajenjem krompira. Na nadmorskoj visini 1.000-1.360 metara krompir odlično uspeva i daje prinos oko 30 tona po hektaru. Momčilo je radio u Institutu za krompir u Guči i dobro je savladao tehnologiju proizvodnje. Svake godine obavezno kupuje semenski krompir od proverenih proizvođača u Guči, okolini Ivanjice i Arilja. To je, kako kaže, preduslov za dobru proizvodnju. Ali, nekada profitabilna proizvodnja, poslednjih godina je na samoj granici rentabilnosti.
- Cena merkantilnog krompira 2018. bila je samo 25 dinara, a ulaganja u proizvodnju su velika. Po jednom hektaru potrebno je dve tone đubriva, dve i po tone semenskog krompira... Sreća je u tome što krompir gajimo na velikim nadmorskim visinama, pa su ulaganja u zaštitu minimalna, jer nema problema s plamenjačom, niti sa zlaticom, kaže naš sagovornik.
Uprkos svim nevoljama koje prate poljoprivredu i život na selu, Momčilo Pavićević je zadovoljan što im je sin ostao na imanju, oženio se i ima decu. To je velika sreća jer, kako kaže, u selu ima najmanje desetak momaka između 40 i 45 godina koji se nisu oženili i zasnovali porodicu, a bez podmlatka nema budućnosti za selo.
 
Kajmak i sir s vrha Golije
 
Ljubomir Marenović je iz sela Plešin, ali od ranog proleća do kasne jeseni, sa suprugom, vreme provodi u kući u naselju Česta Vrela, koje se nalazi na 1.650 metara nadmorske visine na Goliji. To je vikend-naselje, u kom su kuće tokom godine prazne, pa u bližoj okolini nema ljudi koji tu žive. Navikli su se na samoću, a boravak na planini im prija, pogotovo supruzi, koja je imala zdravstvenih problema. Zbog toga su se najviše odlučili da veći deo godine provode ovde. Marenovići nemaju svoje zemlje, pa hranu za četiri krave obezbeđuju na izdašnim golijskim pašnjacima.
- Kada se preselimo u kuću na vrhu Golije, doteramo i sve životinje.  Imamo četiri krave, kobilu i ždrebana, koji nam služe za rad i transport. Držimo živinu, a ovde utovimo i svinje za sopstvene potrebe. Na okućnici gajimo povrće. Imamo sve što nam je potrebno, kaže Ljubomir Marenović.
Prihod ostvaruju prodajom sira i kajmaka, koji Ljubomirova supruga proizvodi od kravljeg mleka. Sve što proizvedu prodaju na kućnom pragu. Kupci dolaze iz Raške i Novog Pazara, a kvalitetnim kajmakom i sirom snabdevaju i vikendaše, odnosno turiste koji ovde borave tokom leta. U tom delu godine najviše je i mleka, bude i po 50 litara dnevno. Nedeljno proizvedu 20-30 kilograma sira i oko sedam kilograma kajmaka.
Ljubomir kaže da sa cenom 600 dinara za  kilogram kajmaka i 300 dinara za sir nije baš zadovoljan, ali s obzirom na to da ima i penziju, koju je ostvario radeći 10 godina u Francuskoj i osam godina u Srbiji, može da se preživi.
 
Organska poljoprivredanada za opstanak
 
U selu Rudno, poznatom po seoskom turizmu, živi ili, kako kaže, preživljava, baveći se različitim proizvodnjama, Radovan Andrić sa suprugom Natašom, troje dece i roditeljima. Ima sedam hektara obradivog zemljišta na kojem gaji krompir, malinu, povrće za sopstvene potrebe, a sa  lucerišta i sejanih livada obezbeđuje hranu za pet krava i 10 ovaca. Osim toga, bavi se i obradom drveta, što mu obezbeđuje dodatni prihod.
Ovaj mladi čovek ne krije svoje razočarenje i kaže da nijedna proizvodnja ne donosi zaradu. 
- Mleko prodajem, bolje je reći poklanjam, mlekari u Raškoj, jer plaćaju od 15 do 19 dinara po litru i to ako hoće da ga preuzmu. Zimi, kada ga nema, cena je malo veća i iznosi od 22 do 25 dinara. Na tu cenu, doduše, dodaje se i državna premija, koja za naš region iznosi sedam dinara, ali i ona kasni, žali se Radovan. 
Napominje da je siguran da je sadržaj masti u mleku njegovih krava između četiri i po i pet odsto, a ne tri i po masne jedinice, kako obračunavaju u mlekari.
Ali, izbora nema, jer na tom području nema drugih otkupljivača. Andrić, u zavisnosti od doba godine, dnevno isporučuje između 40 do 50 i 100 litara mleka i te količine svakodnevno u kantama nosi do asfaltnog puta, jer kamion s cisternom za mleko ne dolazi do njegove kuće zbog loše putne mreže.
Nesređena infrastruktura je, možda, i najveći problem Andrića. Put je u katastrofalnom stanju, i do njihove kuće teško se dolazi automobilom i kada je suvo vreme. Elektromreža je niskog napona, pa  često dolazi do nestanka struje. Sve dok se to ne reši, planovi Andrića, koji su pre više godina počeli da zidaju novu kuću, nadajući se da će se brzo u nju useliti, padaju u vodu. Ideja o bavljenju seoskim turizmom, iako je Rudno po tome poznato, na dugačkom je štapu.
Ono što Andrićima pruža zračak nade je organska proizvodnja, i biljna i stočarska, za koju imaju sve preduslove. Od pre dve godine njihovo gazdinstvo je u periodu konverzije. Opredelili su se za ovu proizvodnju zbog većih subvencija, ali i očekivanja da će s organskim mlekom i malinom, kao i drugim proizvodima s njihovog gazdinstva, ostvariti veću cenu na tržištu.
Julkica Crnobarac