Poljoprivrednicima iz sela Obrva kod Kraljeva sve se pozlatilo ove godine, jer su radili zalivni sistemi. Porodicu Lišanin čine dobri povrtari i stočari. Ipak, i pored postignutih odličnih rezultata, na njihovim licima nema osmeha.  
 
Meštani Obrve su imali običaj da kažu da ovde, uz Moravu, i dugme da posadiš, ima da nikne, jer je zemlja plodna i ravna. Uz malo više truda i ulaganja, čak i u lošoj godini ne maši da rodi, jer se parcele, kada treba, a letos je trebalo, zalivaju. U domaćinstvu Lišanin koriste svaki lep dan za jesenje poljoprivredne poslove. Godina je, kako kažu, rekordna.
- Godina je bila prilično teška, proleće hladno i kišno, a leto sušno. Mi, međutim, nikada nismo imali veći rod paprike. I cena joj je ove godine dobra. Ulagalo se, pumpe su letos neprekidno radile. Ovde, uz kuću, zalivali smo i kukuruz, koji je rodio, što kažu, za Ginisa. Radimo ovaj posao generacijski, naučili smo od naših roditelja, a danas učimo i od struke. Stalno se nešto unapređuje. I put do naših kuća smo sami asfaltirali, sve smo doveli u red, što kažu, da imamo život, ponosno priča Milovan Lišanin.
 Naši domaćini su dobri povrtari i stočari. Uspevali su da održe 15 grla goveda na svega pet hektara zahvaljujući ubiranju dva roda - nakon grahorice i strnina sadi se povrće i silažni kukuruz. Koliko se o uslovima vodi računa na gazdinstvu, higijeni i kvalitetu, više od reči govore oslikani zidovi štale i objekata, ručni rad supruge Grozde. 
- Svi volimo da radimo, ali Grozda posebno voli da drži sve pod konac. Planirala je na proleće, dok stasava rasad i kada ima manje posla, da malo osveži boje, ali bojim se da neće uspeti. Žao joj je i da prodamo svako grlo. Žensku telad uvek ostavljamo za sebe. Promenili smo otkupljivača mleka i sada smo dobili malo bolju cenu. Mada, kada uporedimo šta je sve poskupelo, mleko je i dalje jeftino. Uvek gajimo dve kulture na jednoj parceli, jer nemamo mnogo zemlje. Tako radimo već godinama. Isplati se, a i kako ne bi, jer ne kupujemo hranu, nastavlja naš sagovornik.
Za ovakav rad treba voleti selo i težački život i sve bi bilo potaman da ne moraju u pečalbu nakon 200 godina, koliko porodica Lišanin živi ovde. Naime, za izgradnju auto-puta Preljina-Pojate meštani Obrve već su morali da prodaju oko 120 hektara zemlje državi. Izgrađena nova pista aerodroma "Morava" biće duga četiri kilometra, a zbog prateće infrastrukture od njih se zahteva da se odreknu još preko 200 hektara, po nekim spisima i do 250.
- Naši dedovi, četvorica braće, živeli su na oko 500 metara odavde, baš gde je sada aerodrom, po našim saznanjima još pre 200 godina. Kako su stasavali za život i ženidbu, tako su se delili i otuda nas Lišanina ima prilično u Obrvi. Ima onih koji su postali akademci, uspešni lekari, profesori, ali najviše nas je ipak ostalo na svom ognjištu, ovde uz Moravu. Teško nam je, ne mogu ni da opišem koliko. Već smo dole, bliže reci, dali hektar i po. Na delu parcele još stoji silažni kukuruz. Ta je zemlja, kada smo je kupili, bila krčevina. Konjima smo izvlačili bagrenje, šipražje i sve doveli u red. To je najplodnija zemlja u ovom kraju. Otac nas je molio da tu zemlju "damo" samo za ne daj bože, zbog neke bolesti, a mi smo je ustupili državi i da nas niko ne pita! Nismo ni slutili da su nam sada i kuća, okućnica i objekti na meti. Kažu da prostornim planom šire pistu na četiri kilometra, uz uzdah pojašnjava Milovan.
Ukoliko se nešto ne promeni, tri generacije petočlane porodice Lišanin, čiji su prihodi isključivo od poljoprivrede, moraće sa svoje dedovine. Svaki pedalj su s mukom stvarali. Danas, sve je kao pod konac, od mašina do dvorišta, raj za oči. Tetka Veri, najstarijoj u porodici, naročito je teško kad se seti od čega su postali domaćini.
- Tu smo zemlju s mukom kupovali i mukotrpno je sa ćopavim konjem obrađivali. Na toj zemlji sam podigla svoju decu, podizala unučiće. Vodila sam ih sa sobom, na Moravi sam ih umivala, kupala. Krijem se sad da me ne vide deca, neću da ih sekiram, ovo me ubi. Ne znam kuda ćemo. Oni obrađuju ovu zemlju, radim i ja, iako imam 81 godinu, doprinosim koliko mogu. Oni ovo vole, ne vide sebe u gradu. Ne znam ni šta bi tamo radili. Moje vreme je više prošlo, biće šta bude, ali za njih me duša boli. Evo i njihova deca su stasala, završila su škole. Unuk Aca je diplomirao, ali nema posla, a unuci Maji je ostao još neki ispit da postane lekar. Maštala je da radi u Obrvi. Ako se sve ovo obistini, neće više biti sela. Mi smo malo selo od oko 180 kuća. Srećan im put, tim avionima, neka lete, neka putuju, nemam ja ništa protiv da napreduju, ali što diraju plodnu zemlju koja nas hrani. Ne znam kuda ćemo, sve se nadam smilovaće se, sustižu suze tetka Veru.
Posle njenih suza, teško je bilo šta pitati, svi planovi, ideje i nove pobede stigle su do zida plača. Dalje nema, dok nečiji potpis na parčetu papira ne odredi sudbinu. 
Čak i da im ostave objekte i kuću, što je pod znakom pitanja, moraće da ustupe zemlju. Kako god da bude, postaju proleteri, budući da zemlje na prodaju u Obrvi više nema. I pre ovoga, uzimali su pod zakup njive u susednoj Katrgi. Od oko hiljadu hektara, u selu je bila obradiva polovina.
- Mi smo organizovali neku proizvodnju i zarađujemo za normalan život. Cenu niko nije pominjao, niti uopšte razmišljamo o ceni. Stvarno, ne mislim odavde bilo gde da odem. Ne želim da odem. Evo, mom bratu ostaje kuća, ali ostaje bez pomoćnih objekata, štale i okućnice. Kod mene je obrnuto. Ja ne mogu ni da zamislim da posle pedeset i kusur godina, koliko radimo i živimo zajedno, bude drugačije. Od kada je prošao koridor, u Obrvi nema ni pedalj zemlje na prodaju. Sa ovim novim planom tek nema života. Pisali smo molbe, prigovore, žalbe. Odgovor je trebalo da stigne još pre desetak dana, ali ga nema! Još jednom molim da nas ne ostave bez zemlje i kuća, kaže Lišanin.
Njima više nisu važni ni cena goriva, ni skupo đubrivo, ni jeftino mleko i drugi proizvodi, ni tuđa obećanja, već samo opstanak. Osim Milovana, sličnu sudbinu čeka oko 30 domaćina koji su pisali prigovor na planski dokument. Nakon javne rasprave, čekaju zvaničan odgovor, koji su nadležni obećali da će im saopštiti na narednom sastanku u njihovom selu, ali kada, još se ne zna. Jedno je sigurno - malo, lepo ušuškano i bogato moravsko selo više neće ličiti na sebe, baš kao ni žitelji Obrve, poznati kao veliki optimisti i kada je bilo najteže… 
 
Tekst i foto:
Sonja Cvetković