* Domaće i strane goste najviše privlače vino Bermet, kulen, čvarci, ajvar, džemovi, kompoti, pekmezi, štrudla s makom, kuglof, kitnikes i još mnogo toga što je deo naše multietničke višenacionalne gastronomske baštine

Srbija nema svoj ozvaničeni suvenir, iako je u ponudi značajan broj različitih proizvoda kao dela naše kulturne baštine. Najdužu tradiciju imaju suveniri nastali u okviru tradicionalnih starih zanata, nešto kasnije pojavili su se umetnički predmeti inspirisani starim motivima, a poslednjih godina, uporedo sa razvojem seoskog turizma i – gastro-suveniri, koji obuhvataju jestive i dekorativne predmete. Taj oblik delovanja odavno je prisutan u ekonomski vrlo atraktivnoj ponudi susednih država, gde se u prodavnicama suvenira mogu naći i prehrambeni proizvodi, lepo upakovani i prigodni za nošenje. Srećom, posebno od uključivanja turističkih organizacija, sve veći broj domaćih i stranih gostiju otkriva bogato, autentično i jedinstveno multietničko i višenacionalno gastronomsko nasleđe u našoj državi. Iskustvo pokazuje da su najprivlačniji vino Bermet, kulen, kobasice, čvarci, švargle, ajvar, džemovi, kompoti, pekmezi, knedle sa sirom, štrudla s makom, vanilice, kitnikes, hlebovi i još mnogo toga što se radi "po bakinom receptu", iza kojeg stoji duga, u praksi proverena tehnologija zdravstveno bezbedne hrane, bez boja, konzervansa i drugih dodataka. Ima još mnogo toga za suvenirsku ponudu iz vremena "kad se dobro jelo".
– Samo u Banatu postoji više od 24 pripadnika naroda i narodnosti, a time i ogromno prožimanje tradicionalnih, autentičnih produkata domaće kuhinje, kaže Zorana Vladu, turistički radnik iz Pančeva, koja već 15 godina, u junu, organizuje "Banat gastro", sajam sa međunarodnim učešćem. – U našoj sredini postoji mešavina tradicionalne srpske, nemačke, mađarske, slovačke, makedonske, delom turske i drugih kuhinja. Čak svako selo jedan isti proizvod priprema na različite načine. Sve veći broj radionica, izložbi i sajmova hrane, pripremljene u seoskim domaćinstvima, pokazuje izuzetnu kreativnost autora, koji nude jedinstvene produkte. Tako se u ponudi ponovo javljaju džemovi od dunje, duda, šljiva, pa različite kombinacije voća sa medom i još čitav niz drugih proizvoda. Sve je to idealna prilika za promociju određenog sela, okruga i čitave regije, što može imati vrlo pozitivne efekte na budžet seoskih domaćinstava.
Širenju ponude gastro-suvenira doprinose i brojna udruženja žena, koje se, putem radionica, edukuju da stvaraju što kvalitetnije proizvode, lepo i adekvatno upakovane i praktične za transport u manjim količinama uz sertifikat o geografskom poreklu.
– Tokom protekle godine sarađivali smo sa preko dvadeset seoskih domaćinstava u Sremu na odgovarajućoj, stručnoj proizvodnji pedesetak različitih vrsta suvenira od prehrambenih proizvoda, kaže Sanda Klještanović iz Poljoprivredne stručne službe u Rumi. – Edukovali smo žene u seoskim domaćinstvima da stvaraju što kvalitetnije proizvode. Pratili smo čitav tok proizvodnje od njive do trpeze, uz neprekidnu kontrolu akreditovanih laboratorija. Savetovali smo da domaćinstva koriste sirovine isključivo iz sopstvene proizvodnje, jer je veoma teško ustanoviti kako su radili neki drugi poljoprivrednici. Osnovni cilj bio je da dođemo do izvesnog oblika integralne proizvodnje sirovina, kao i svega ostalog što je deo Zakona o zdravstveno bezbednoj hrani, koji insistira na bakteriološki ispravnom proizvodu, bez ostataka pesticida, teških metala i drugih neželjenih sastojaka. Planirali smo da štampamo katalog sa gastronomskom ponudom svih domaćinstava sa kojim sarađujemo, kako bi potencijalni potrošači, tokom čitave godine, imali kontakt sa stvaraocima gastro-suvenira.
Bez obzira na sve širu lepezu gastro-suvenira, Srbija je još uvek u velikom zaostatku za državama u okolini, koje su na ovaj vid delatnosti krenule pre više decenija. Kasnimo u sertifikaciji svojih proizvoda i u uvođenju sertifikata o geografskom poreklu, pa se događa da ih zvanično prisvoje drugi, iako imamo vekovima dugu tradiciju u spravljanju tih vrsta roba.

B. Krstin

PRAVILNICI

Poslednjih dana u sredstvima informisanja se naveliko pisalo i objavljivali snimci, u brojnim seoskim domaćinstvima u Srbiji, o proceduri proizvodnje ajvara, džemova, zimnice i drugih produkata na tradicionalan način i "po bakinom receptu". Najveći deo tih, relativno malih količina, biće plasiran sa kućnog praga, na zelenim pijacama ili dostavom "od vrata do vrata". Prilika je to za svojevrsnu dopunu, dosta ugroženog, porodičnog budžeta, posebno u uslovima ograničenja zarade koju nameće pandemija virusa korona. Nevolja je, međutim, što se mahom radi o drastičnom kršenju čitavog niza pravilnika o maloj proizvodnji i prometu voća, povrća, pečurki, pektinskih preparata i drugih vrsta roba, koje je tokom ove godine propisalo Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije.
Nema spora da pomenuti i drugi pravilnici, u osnovi, predstavljaju odgovarajući način da se potrošačima garantuje zdravstvena bezbednost hrane koju kupuju. Ali je pitanje da li mali proizvođači, kako se traži u pravilnicima, treba da se registruju kao pravna lica ili preduzetnici, da poseduju HCCP standard, da imaju objekat za proizvodnju upisan u Centralni registar objekata i slično. Isto se odnosi i na obavezu da: "na vidnom mestu istaknu osnovne podatke o proizvodnji hrane biljnog porekla na gazdinstvu, kopiju potvrde o upisu u Centralni registar objekata" i još mnogo toga. Za objektivno malu proizvodnju i plasman voća, povrća, pečurki i pektinskih pretparata, to je ogromna administracija i prevelika obaveza malih proizvođača i preti gašenju i inače oskudnih aktivnosti, mahom siromašnih, seoskih domaćinstava.