* Posao je trajao od ranog jutra do kasno u noć, a učestvovali su svi članovi domaćinstva
* Da bi se posao što pre završio, pomagali su i rođaci, a oni imućniji, s većim površinama pod pšenicom, angažovali su i najamnu radnu snagu
* Na kraju žetve, kada je bilo sigurno da nepogode ne mogu nauditi letini, u čast novog hleba organizovane su i prigodne svečanosti

Žetva je oduvek smatrana najvažnijim poslom u poljoprivredi. To je bio mukotrpan, ali ujedno i posao ispunjen radošću, pogotovo ako su pšenična polja dobro ponela. Značilo je to da neće biti gladi i da će biti dovoljno hleba do nove žetve. Zato je bilo važno prikupiti svako zrno. Radilo se od ranog jutra do kasno u noć, svaki član domaćinstva je bio angažovan, muškarci i žene, stari i mladi. Svako je imao svoje zaduženje, znalo se ko kosi, a ko vodu nosi. U pomoć su priticali rođaci i komšije, a oni imućniji, koji su imali veće površine pod hlebnim zrnom, angažovali su najamnu radnu snagu, kojoj su za posao u žetvi plaćali nadnicu. Sve se radilo ručno i sa strepnjom, gledajući u nebo da ne dođe do kakve nepogode. Domaćini su se potrudili da pre žetve, koja je u Vojvodini počinjala oko Petrovdana, sve bude spremno.
"Kose su otkovane i naoštrene. Za vezivanje snopova uveče se plete užad, najčešće od ražene slame. Pripreme su završene i kosidba žita može da počne. To je mukotrpan posao. S jedne strane, teško je čitav dan zamahivati kosom, a s druge, posao se obavlja po užarenom suncu.
Po otkosu su obično žene rukovedale (ravinčile), skupljajući pokošeno žito u snop, polažući ga na već rašireno uže, a zatim su veštiji i mahom stariji ljudi vezivali snopove. Dečaci su vukli snopove i denuli krstine. Posle nekoliko dana, kada bi se snopovi žita u krstinama prosušili, prevoženi su do salaša. Prevoz je bio "vozovima" sadenutim na seljačkim kolima od snopova žita. Preko kola se ukrste drva koja se nazivaju čatlovi i pomoćnice, tako da se dobije šira osnova preko koje se ređaju snopovi u voz. Na pripremljeno mesto, pored salaša, sadene se kamara žita, što iziskuje posebno umeće, kako bi se zrno sačuvalo do vršidbe."
Ovako je prof. dr Dragiša Milošević opisao žetvu na Derića salašima u ataru kikindskom. U knjizi "Poljoprivrednikov poljoprivredni kalendar 2005", gde je i objavljen ovaj tekst, takođe navodi da su stariji pričali kako su Talijani dolazili u Kikindu, za vreme one prve Jugoslavije, da kupuju žito koje je bilo kvalitetno za izradu špageta, makarona i ostalih đakonija od testa.
U Bačkom Petrovcu, žetva pšenice je bila svetinja. Prof. dr Jan Kišgeci navodi da je kod Slovaka dan Petra i Pavla, koji se obeležava 29. juna, povezan s pripremama za žetvu pšenice, koja ima posebno tradicionalno obeležje.
"Do tog dana sve je trebalo da bude spremno za najvažniji i najteži posao seljaka - ubiranje najvrednije letine. Kose naoštrene, slamne uže (povrijesla) za vezivanje snopova spremne. Pravljene su tako što se pšenica čupala iz zemlje, a kod kuće upredala ručno, pomoću specijalnih drvenih kuka okačenih za zaprežna kola. Ovaj posao se radio najlakše u društvu rodbine, na mobu.
Žetva, odnosno košenje pšenice bilo je svetinja za svaku porodicu. Starešina porodice je kosio napred, njegova žena skupljala pšenicu u snopove, dok su deca širila uže po strnjici. Posle vezivanja snopovi su skupljani u krstine (kupe u vidu krsta), da bi se klasje zaštitilo od kiše. Snopovi su okrenuti tako da klasje bude u sredini krstine. Vršni snop se okretao obrnuto da bi slamnati deo štitio sredinu krstine. Taj gornji snop se kod Slovaka naziva "pop". Tako požnjevena pšenica je vožena kući, gde je u sredini ekonomskog dela dvorišta spremana u kamare radi vršidbe.
Najsloženiji deo žetvenih radova bila je vršidba pšenice. Bogati seljaci su posedovali parnjaču, vršalicu i elevator za sakupljanje, odnosno podizanje slame u kamare. Za ovaj posao su obično angažovali siromašne radnike, koji su ovaj posao prihvatali svake godine tako da su već vremenom postali obučeni za ovaj složeni rad. Za odnošenje ovršene pšenice u ambare svaki seljak je angažovao svoju užu i širu rodbinu. Muškarci su nosili pšenicu, a žene spremale ručak ili večeru za svu čeljad angažovanu na vršidbi."
Posle vršidbe, hlebno žito trebalo je smestiti u ambare. Znalo se da žitarice treba čuvati na provetrenim mestima. Nakon vršidbe i provejavanja, pšenica je ostavljana da se dobro osuši, a potom je smeštana u ambare. Iako se pod ambarima često podrazumeva privredna zgrada, ambar ujedno označava i posebnu drvenu konstrukciju smeštenu unutar neke zgrade u vidu pregrada u kojima je čuvano žito i koje su uvek otvorene s gornje strane da bi se žito provetravalo. Zrno je povremeno drvenim lopatama mešano kako bi se ono s dna ambara prosušilo ako je povuklo vlagu.
Nakon završenog posla, rodbina je ostajala uz dobru trpezu da proslavi uspešnu žetvu. Obično su, kako navodi prof. dr Kišgeci, spremani pileći paprikaš i krofne s pekmezom ili šamom. Postoji poslovica "Kad se žito kosi, pije se rakija". To se odnosi na radove u polju, kada alkohol uz dobru trpezu, obično slaninu s lukom, ne smeta. Ali, pri vršidbi se rakija nudila umereno da ne bi došlo do nesreće, koje su u toku ovog posla bile česte. Posle vršidbe je bilo dozvoljeno da se žeteoci malo i opuste, te se slavlje često nastavljalo duboko u noć.
Bogati seljaci, koji su posedovali veće površine pod pšenicom, za žetvu su angažovali nadničare, tzv. risare - radnike, koji nisu imali zemlje, a pšenicu su morali obezbediti za ishranu svoje porodice. Za taj trud obično su dobijali deseti deo roda. Sluge na velikim gazdinstvima su posle teškog ali uspešnog posla nagrađivane bogatom trpezom. Svetkovine u čast završetka žetve obeležavane su pšeničnim vencima, kojima su ukrašavane kuće seljaka, oltar u crkvi, a u znak zahvalnosti za rod očitavane su molitve. Sve te svečanosti različitog sadržaja kod Slovaka imaju zajednički naziv - dožinki.
Na sličan način organizovana je žetva i u drugim delovima Vojvodine. Posebno je živopisna ona koju organizuju Bunjevci na severu Bačke, naročito svečanost na završetku žetve, odnosno risa - Dužijanca. Osim brojnih i živopisnih običajnih i folklornih radnji, igre i pesme, ovu završnu svečanost u slavu novom hlebu karakteriše i bogata trpeza za sve one koji su učestvovali u žetvi, a domaćin je posebnu čast u gozbi ukazivao risarima, što je za njih bilo značajnije od toga šta će jesti. U knjizi "Ris i obiteljska Dužijanca u subotičkom ataru" autor Alojzije Stantić piše: "Risarima je svečana užina bila obaška draga čast, jer su kod gazde ili za astalom s bilim čaršapom, što je onda bio svečan znak, a ne ko u risu najčešće iz jedne zdele sa zemlje pa i u uvratinama strnike. Nuz to risari sun na ovoj užini bili lipče opravljeni i što je najvažnije bili su čisti, a ne prašnjavi i oznojani." Takođe, navodi da je i red sedenja za stolom pokazivao da se risarima i njihovom poslu pridaje veliki značaj i da se poštuju. Naime, u pročelju odmah do gazde i gazdarice sedeo je bandaš (predradnik žetelaca), a naspram njega bandašica. Pored njih su se ređali drugi risari, a naspram svakog njegova risaruša, a onda drugi članovi porodice. Služili su se uglavnom čorba i pileći paprikaš s rezancima ili valjušcima, praseće i svinjsko pečenje, a na kraju pogača s makom. Uz jelo, pili su se rakija i vino.
U znak sećanja na stara vremena i u želji da se od zaborava otrgnu i sačuvaju ovi lepi običaji, u mnogim mestima Vojvodine organizuju se žetvene svečanosti, odnosno dani žetve. U Bačkom Petrovcu, na primer, nastale su Slovačke narodne svečanosti, koje se obično održavaju u prvoj nedelji avgusta, a Bunjevci na severu Bačke organizuju risarske dane i Dužijancu.

Julkica Crnobarac

VRŠIDBA

Pre pojave šire primene vršalica, vršenje žita obavljano je mlatilima (cepovima) i domaćim životinjama, pre svega, konjima. Dipl. inž. Filip Forkapić, viši kustos u Muzeju Vojvodine - Muzejski kompleks Kulpin, kaže da se za pogon vršalice prvo koristila ljudska radna snaga, potom domaće životinje, pre svega, konji, parne mašine - parna lokomobila, motorna lokomobila - motor SUS s unutrašnjim sagorevanjem i traktor.
Vršaću garnituru je činila vršalica, parna lokomobila, kasnije traktor i elevator. Sastavni deo vršaće garniture bila je i oprema: bure za vodu zapremine 500-700 l, vodena pumpa (šmrk) sa rezervoarom za vodu zapremine 80-100 l, priručna ručna apoteka i vejalica ili vetrenjača. Takođe, obavezan je bio i alat za popravku kako vršalice, tako i parne lokomobile, kao i sredstva i oruđe za rad - merdevine za penjanje na vršalicu, kamaru žita i slame, vaga za merenje ovršenog žita, grablje za grabljanje pleve, vile - drvene i gvozdene, kolja za nošenje naviljaka slame, tralje za nošenje pleve i dr.
Društvo za vršidbu, objašnjava Forkapić, brojalo je do 30 ljudi, koji su obavljali različite poslove: mašinista, majstor, veliki i mali ložač, bandigazda, hranjači, sekači užadi, snoparoši (kamaraši), slamari, naviljkari, plevaroši, džakaroši i kantaroš.
Dnevni učinak vršaće garniture se kretao od dva i po do tri vagona, a vršidba je obično počela o Petrovdanu (12. jula), a završavala se polovinom avgusta, oko Preobraženja.
- Do Drugog svetskog rata najviše su se koristile vršalice, uglavnom mađarskih proizvođača, i to: Hofherr-Schrantz-Clayton-Shuttleworth (H-S-C-S), Magyar Királyi Államvasutak Gépgyára (MAVAG) - u prevodu: "Mađarska kraljevska državna železnica", Schlick-Nicholson i Kühne E. Posle Drugog svetskog rata, u tadašnjoj Jugoslaviji, vršalice su proizvodile Fabrika poljoprivrednih mašina "Zmaj" iz Zemuna, koja će se transformisati u Industriju poljoprivrednih mašina "Zmaj", i Fabrika poljoprivrednih mašina "Poljoprivrednik" iz Sombora, kaže dipl. inž. Forkapić.