* Potvrđeno je prisustvo insekta u Italiji, pa je samo pitanje vremena kada će se pojaviti kod nas

Dve decenije su prošle od kako se pčelama i pčelarima, uz druge brige, pridružio i pčelinji parazit Aethina tumida (Coleoptera, Nitidulidae), kod nas nazvan još i mala košnična buba ili mali košnični sjajnik, ili jednostavno etina. Verujući da je daleko od nas, nije joj se pridavao veliki značaj, međutim, utvrđena je i potvrđena u EU referentnoj laboratoriji za bolesti pčela, na pčelinjacima u italijanskoj regiji Kalabriji, od Srbije jugozapadno svega oko 500 kilometara, pa je sada samo pitanje dana kada će se obreti i kod nas. Zato je sasvim razumno da se upoznamo s ovim parazitom i da ga, koliko je to u našoj moći, spremno dočekamo. Da li ga ima i na vašem pčelinjaku? Iskreno se nadamo da nema, ali upoznajte se s njim, da se ne biste iznenadili ako ga ugledate.

Potiče iz Afrike

Postojbina te sićušne bubice je afrički kontinent. Tu je ona mirno živela hiljadama godina, ne smetajući nikome, čak ni svojim domaćinima, afričkim pčelama (Apis mellifera scutellata), koje su razvile efikasan zaštitini mehanizam. Prvi ju je još davne 1867. godine opisao Marej. Iako je najrasprostranjenija u centralnom i južnom delu kontinenta, etinu su 2000. godine utvrdili Mostafa i Vilijams i na krajnjem severu, u Egiptu. Kao i varoa u početku, na Dalekom istoku, u svojoj postojbini, nije pravila probleme, ali kada se otisnula u svet, verovatno ne svojom voljom, mučna priča je započela. U junu 1998. godine etina se pojavila u Sent Luisu na Floridi, u Sjedinjenim Državama. Ovo podneblje joj je prijalo, a sklonost savremenih pčelara proizvodnji i distribuciji paketnih rojeva pogodovala je njenom brzom širenju. Prvo je utvrđena na Floridi, da bi se potom brzo proširila istočnom obalom ka severu, prevalivši oko 2.000 kilometara. Veliku pomoć u tome činile su seobe karavana košnica. Kao i varoa, etina postaje kosmopolita, pa je u julu 2002. godine utvrđena u Novom Južnom Velsu i Kvinslendu, u Australiji. Tu je lokalizovana, ali dok je njena pojava američkim pčelarima već u prvoj godini načinila štetu od preko tri miliona dolara, u australijskim uslovima, jaka društva su uspešno odolevala.

Prelazi 20 kilometara godišnje

Odrasle jedinke etine su prilično sitne bubice, prosečno su duge 5,3 a široke 3,2 milimetra. Odlični su letači i mogu da prevale ogromne udaljenosti bez ičije pomoći, izuzev okeana, koji su im jedina prepreka. Za razliku od drugih pčelinjih parazita, njihovo širenje nije značajnije vezano za pčelinje zajednice i brzina širenja prirodnim putem, prema podacima iz SAD, iznosi oko 20 kilometara godišnje.
Ciklus razmnožavanja etine sastoji se od dva dela. Prvi je u pčelinjoj zajednici, a drugi u okolnom zemljištu. Odrasla ženka ulazi u košnicu da bi tu polegla jaja, kojih tokom svog života može da snese oko 1.000. Ušavši u unutrašnjost košnice, ona polaže jaja u pukotinama, ali i povrh satova sa hranom i leglom. Ova jaja pčele uspevaju delimično da odstrane iz košnice. Zabeleženo je da ponekad ženke etine čak progrizu poklopljeno leglo kako bi polegle jaja koja će se tu razviti. Nakon tri dana jaja pucaju i iz njih se razvijaju larve koje se hrane leglom, medom i polenom. U ćelijama legla one borave narednih 13 dana i pri tome dostižu dužinu čak oko jednog centimetra, a zatim prelaze u narednu fazu, takozvanu fazu rasprostiranja.
Tada napuštaju košnicu da bi se zarile u zemljište u neposrednoj blizini, i to čak na dubinu od 75 centimetara. Ako je podloga nepodesna za zarivanje, udaljavaju se veoma daleko, čak i do 80 metara, što umnogome otežava postupak njihovog uništavanja dezinfikovanjem okolnog zemljišta pesticidima. Tu obrazuju lutku. U tom stadijumu provode dve do četiri sedmice, u zavisnosti od temperature i vlažnosti podloge, odakle izlaze kao odrasli insekti. Nakon jedne sedmice one postaju polno zrele i traže pčelinje društvo u koje će se naseliti. Eksperimentalno je dokazano da etina može da se razvija i u društvima divljih pčela koje se naseljavaju u zemlji.

Hrani se polenom, medom, leglom i voćem

Posmatranjem i laboratorijskim ispitivanjem utvrđeno je da su za etinu, osim pčelinjeg legla, polena i meda, kao hrana privlačni i zreli i prezreli plodovi voća kao što su dinja, mango i drugo, ali i polen koji sakuplja direktno sa cvetova rastinja.
Štete koje etina pričinjava pčelinjoj zajednici su velike. Uporedo sa pergom i polenom, pčelinje leglo je glavna hrana larvama u svim fazama razvoja. U traženju hrane larve probijaju zidove ćelija, pri čemu se med razliva iz njih, raznosi po čitavoj unutrašnjosti košnice i curi kroz leto iz nje. Zagađen etininim izmetom ubrzo počinje fermentaciju. Rezultat je med koji ima miris na trule narandže, nepodesan je za ishranu ljudi i pčela. Larve takođe jedu i med.
Kao prilikom svake zaraze, tako i u ovom slučaju pčelari mogu da učine mnogo da bi se ona predupredila i suzbila. Pre svega, neophodna je velika opreznost prilikom prometa matica i paketnih rojeva. Svaki nekontrolisani promet, a posebno uvoz, potencijalno je žarište zaraze. Ali, ne samo to. Svake godine uveze se velika količina dinja u našu zemlju. Rekosmo da su one veoma privlačna hrana etini, te postoji verovatnoća da se i tim putem unese.
Prilikom pregleda košnica, osim na varou, potrebno je obratiti pažnju i na etinu. Najčešće se susreće na donjoj zadnjoj strani poklopne daske ili folije kojom je pokrivena. To je nemiran insekt koji beži, jer ga pčele jure, brzo napušta košnicu da bi se prvom prilikom vratio u nju. U društvu ih se ne viđa mnogo, jer se skrivaju u pukotinama, u razmacima između ramova i na drugim mestima gde pčele ne mogu da ih dohvate. Ova osobina iskorišćena je za jednostavnu kontrolu društava. Postavljanjem kartona talasaste lepenke na podnjaču omogućavamo etini da se sakrije u tunelčiće i tako bude uhvaćena.

Dejan Kreculj

KAKO PREPOZNATI LARVE

Larve etine izgledom podsećaju na larve voskovog moljca i vide se golim okom. Razlikovanje voskovog moljca od etine je veoma jednostavno. Dok larva voskovog moljca ima slabo razvijen prednji deo tela, na dodir je glatka i lako može da se zdrobi prstom, larva etine na prednjoj strani tela ima tri para dobro razvijenih pipaka, na leđnoj strani hrapave i čvrste prstenove, a na dodir je neravna i teško može da se zdrobi pritiskom prsta.