* Žarko Đurđulov iz Kikinde proizvodi i prodaje konditorske proizvode iz svoje radionice, koje izrađuje po receptima starim i više od 100 godina

Vašari nekada nisu mogli da se zamisle bez bombondžija, kojima su se najviše radovala deca. Industrijska proizvodnja je polako potisnula ovaj zanat u zaborav, a tu sudbinu deli i većina drugih zanata. Ipak, ima i onih koji su opstali i nastavili da se bave ovim poslom. Jedan od njih je Žarko Đurđulov iz Kikinde, koji već decenijama prodaje slatkiše iz svoje radionice širom Srbije.
- Pre rata, za vreme velike Jugoslavije, razradio sam posao u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH, pa sam konditorske proizvode prodavao u Celju, Mariboru, Radgoni, Kranju, Qubljani, Zagrebu, Našicama, Sarajevu, Banja Luci, Tuzli, Zvorniku... Odlazio sam u sva ta mesta dva puta godišnje, ali sam morao da prestanem. Danas robu prodajem na manifestacijama u Vojvodini, ali najviše u centralnoj Srbiji, priča Đurđulov i napominje da je redovan gost "Slaninijade" u Kačarevu, "Kobasicijade" u Turiji, "Roštiljijade" u Leskovcu i mnogih drugih.
Redovan je učesnik i Međunarodnog poljoprivrednog sajma u Novom Sadu, gde punih 45 godina izlaže ne samo konditorske proizvode nego i konje, koji su druga ljubav njegove porodice.
- Bombondžijski zanat se u našoj porodici radi od 1845. godine i prenosi se s generacije na generaciju. Priznajem da ga u početku nisam voleo, jer sam odmalena morao da pomažem roditeljima u radionici. Ipak, taj posao me je othranio i iškolovao. Po struci sam elektrotehničar, međutim, kada je došlo vreme da se majka penzioniše, preuzeo sam posao na sebe, priča Đurđulov i kaže da se nije pokajao.
Da bi neko bio uspešan u ovom poslu, po rečima Đurđulova, najpre mora da ga voli, onako kako ga je on s vremenom zavoleo. Važni su i recepti, od kojih su pojedini stari i više od 100 godina. I sirovine od kojih se prave slatkiši moraju da budu prvoklasne, a roba uvek sveža. Ono po čemu se izdvaja ovaj proizvođač jeste to što su svi njegovi proizvodi posni. Za pravljenje žele bombona koristi isključivo agar dobijen iz morskih algi, tako da bombone iz ove radionice mogu da jedu i vegetarijanci, vegani, ali i oni koji poste.
Na pitanje da li je bombondžijski posao težak odgovara da to zavisi od toga koja se vrsta bombona pravi. Svilene se, na primer, obrađuju gollim rukama pri temperaturi 130-140 stepeni i to je naporno. Žele bombone je, s druge strane, mnogo lakše napraviti.
Đurđulov smatra da ručno proizvedeni slatkiši imaju svoje prednosti kada je u pitanju ukus i to je, kako kaže, ono što ga je održalo u poslu sve ove godine. Ima svoje verne kupce, koji redovno dolaze da kupe žele bombone različitih oblika, s ukusom limuna, maline narandže, lubenice, jagode. Kupci mogu da biraju i između 10 vrsta svilenih bombona, tu je i ćeten alva, zatim takozvane drops bombone, koje su tvrde, a po ukusu mogu biti kisele, medene, ljute. Gumene bombone se prave s ukusom breskve i jabuke, a Đurđulov se posebno ponosi čokoladnim bombonama s višnjom u alkoholu, za koje kupci kažu da su bolje od onih koje se u atraktivnim pakovanjima prodaju u marketima.
Ovaj vredni proizvođač je po radnom stažu odavno dospeo za penziju, ali je nastavio da radi i ne namerava da prestane. Kaže da nije teško raditi kad voliš posao, a rad je ono što čoveka održava u dobroj kondiciji i zdravlju. Ne mora da brine ni da li će neko nastaviti da se posle njega bavi ovim poslom, jer je stariji sin, po struci tehnolog, savladao sve tajne ovog zanata.

Tekst i foto:
A. Milić