* Svi turčini i dedovi koji se mogu pronaći u Srbiji, ima ih 16,  jestivi su, ali su u Severnoj Americi zabeleženi slučajevi lakih trovanja prilikom konzumacije pojedinih gljiva Leccinum
 
Leccinum je rod gljiva u okviru familije Boletaceae. Ove gljive su prepoznatljive po sunđerastom plodnom telu kao kod vrganja i imaju bele pore, osim kod vrste L. crocipodium. Drška im je puna, mesnata, posuta ljuspicama – takozvanim skabrovima, a kožica šešira često u obliku krpica prelazi preko cevčica. Sve gljive su isključivi simbionti sa određenom vrstom drveća, izuzev vrste Leccinum aurantiacum koja tvori simbiotsku zajednicu sa više različitih vrsta drveća.
Pripadnici roda rasprostranjeni su širom Evrope, Severne Amerike i Azije i sastoje se od približno 75 vrsta, od kojih je 14 zabeleženo u Srbiji.
Većina gljiva iz ovog roda su jestive, ali su u Severnoj Americi zabeleženi slučajevi lakih trovanja prilikom konzumacije pojedinih gljiva  Leccinum.
Gljive iz ovog roda se u narodu nazivaju turčini i dedovi. Turčini se prepoznaju po karmin crvenom šeširu, dok je on kod dedova smeđ, krem ili crn.
Svi turčini i dedovi koji se mogu pronaći u Srbiji su jestivi, neki manje neki više kvalitetni, pogodni su za sušenje. Jestiva je cela gljiva dok je mlada, a starenjem drška postaje drvenasta i neupotrebljiva.
Na Fruškoj gori je moguće pronaći šest vrsta iz ovog roda, dok ih na nivou cele Srbije ima šesnaest. Fruškogorski Leccinum: L. scabrum, L. aurantiacum, L. pseudoscabrum, L. griseum, L. crocipodium i L. duriusculum.
Turčini
 
U turčine se ubraja nekoliko vrsta a najznačajniji predstavnik je Leccinum aurantiacum – turčin. Ova vrsta je najraširenija i predstavnik je celog roda. Karakteriše je, kao i ostale turčine, šešir karmin crvene boje sa zlatastim prelivom i osobina da dno drške ima karakteristične zelenoplave strije. Živi u simbiozi sa hrastom, jasikom i brezom.
Njemu veoma slični su borov i smrčin turčin (L. vulpinum i L. picaceus), koji se od običnog turčina razlikuju samo po drveću sa kojim žive u mikorizi – bor i smrča.
Leccinum versipelle je brezov turčin. Živi u simbiozi sa brezama i od ostalih se razlikuje po tome što nema zelenoplave strije pri bazi drške. Ljuspice (skabrovi) često umeju da budu odsutne kada je gljiva mlada.
Leccinum albostipitatum je belonogi turčin. Nalazi se u šumarcima i šumama jasike i bele topole. Njegova odlika je da mu je drška uglavnom snežnobela (bez ljuspica), mada ih ponekad može dobiti u starosti. Kao i brezov turčin, ni belonogi nema zelenoplave strije pri bazi drške.
Sve gljive iz ove grupe spadaju u prvoklasne jestive gljive i po kvalitetu zaostaju samo za vrganjima. Jedna od odlika turčina je da im meso, nakon povrede, dobija tamnoplavu boju, koja često može da odbije neiskusne berače.
Breza kao drvo je domaćin mnogim vrstama gljiva, a na njoj se može naći čak pet vrsta dedova i dve vrste turčina. 
Brezovi dedovi
 
Leccinum scabrum je brezov ded. Ovo je najraširenija gljiva iz grupe brezovih dedova. Odlikuje je šešir svetlo do tamnosmeđe boje, beličasta drška i meso koje ne tamni kada je povređeno.
Njoj veoma slične su Leccinum mellaneum i Leccinum holopus (crni i beli brezov ded), koji se od običnog brezovog deda razlikuju samo po boji šešira (crne odnosno krem do bele boje). Te dve vrste su mnogo ređe i predstavljaju vredan nalaz gljivarima koji se bave izučavanjem ovog roda. 
Leccinum variicolor je raznobojni ded. Još je ređi od prethodne dve vrste. Odlika mu je drška prljavobele boje i šešir čija boja može da varira od sivooker do tamnobraon boje. Često je ispucao. Meso mu na preseku dobija ljubičastu boju, pri bazi drške napadno plavu.
Leccinum molle je mekani ded. Ova gljiva se lako raspoznaje po tome što joj je meso, čak i kada je gljiva mlada, veoma mekano i svaki, pa i najmanji dodir ostavlja trajan otisak u mesu. Šešir je smeđesiv s maslinastim nijansama.
Sve gljive iz ove grupe su jestive, srednjeg do slabog kvaliteta.
Ostali dedovi
 
Leccinum duriusculum je jasikin (topolov) ded. Raste isključivo u zajednici sa jasikom ili belom topolom. Sivosmeđe je boje i meso mu tamni na dodir. Plavozelene strije pri bazi drške su prisutne. Ovo je kvalitetna jestiva gljiva.
Leccinum pseudoscabrum je veliki grabov ded. Česta gljiva koja plodonosi u grabovim šumama. Šešir joj je svetlo do tamnosmeđe boje, u starosti gotovo crn i ispucao. Ubraja  se u kvalitetne jestive gljive.
Mali dedovi su grupa koja je izdvojena iz roda Leccinum i svrstana u rod Leccinellum. Od običnih dedova se razlikuju po vitkijoj dršci i ljuspicama (skabrovima) koje su sitnije, svetlije i nestalnije.
Leccinellum griseum je mali grabov ded. Raste u grabovim šumama, mnogo je češći od velikog grabovog deda i veoma se teško razlikuje od njega, pogotovo u određenim fazama razvoja. Šešir mu je svetlosmeđe boje i nikad ne potamni i ne ispuca.
Leccinellum crocipodium je hrastov ded. Plodonosi u nizijskim i planinskim hrastovim šumama i stavljen je na listu strogo zaštićenih gljiva. Jedini je od dedova koji rastu u Srbiji a da ima pore žute boje, što je odlika koja ga izdvaja od ostalih. Pored boje pora, specifičan je što često raste žbunasto i ima zašiljenu bazu drške. Kada je povređeno, meso mu dobija ljubičastu boju.
 
Tekst i foto: Momčilo Daljev
Gljivarasko društvo "Novi Sad"