* Iako automobilska industrija ima sve više isporučenih vozila sa čistim elektropogonom, još uvek nije rešeno pitanje proizvodnje  i odlaganja baterija koje se koriste u njima
Kjoto protocol, koji je bio prvi pravno obavezujući  međunarodni sporazum u vezi sa klimatskim promenama, potpisan je u decembru 1997. Ovaj protokol je imao veliki značaj s obzirom na to da je obavezao države potpisnice na ponašanje kojim može da se utiče na klimatske promene, to jest na smanjenje emisije izduvnih gasova koji imaju efekat staklene bašte. Prvobitna verzija protokola je kasnije proširena, a bila je usmerena na cilj da potpisnici do 2020. za 20 odsto smanje emisiju izduvnih gasova i 20 odsto električne energije proizvedu iz obnovljivih izvora energije. Približavajući se 2020, ovaj limit se povećavao u najrazvijenijim zemljama, a udeo korišćenja obnovljivih izvora je na planeti sve veći. S druge strane, nisu sve države potpisnice uspele u ostvarenju svog cilja. Poslednji u nizu obavezujućih sporazuma, koji takođe u prvom planu ima očuvanje planete, jeste Pariski, dogovoren krajem 2015. 
Ipak, razvijene zemlje, pogotovo pojedine u Zapadnoj Evropi, ne samo da su postigle ciljeve, nego su ih i premašile kada je u pitanju proizvodnja električne energije iz obnovljivih izora energije. 
Da bi smanjili efekat staklene bašte koji stvaraju izduvni gasovi, istraživači su odlučili da, između ostalog, razvijaju vozila čiji pogonski motori koriste obnovljivu energiju kao što su bio-goriva, prirodni gas ili električna energija. U ovim vozilima zastupljena je, kako hibridna tehnologija koja predstavlja kombinaciju mehaničke i električne energije, tako i čista elektrotehnologija. I zaista, ako se pogleda emisija izduvnih gasova koju proizvode elektroautomobili, ona je nula, jer pri kretanju ovih vozila nema emisije izduvnih gasova. S ovog aspekta se može reći da su elektrovozila kao takva apsolutno ekološki ne samo prihvatljiva nego i poželjna. 
Međutim, drugi pogled na ovu tehnologiju otvara niz pitanja od kojih mnoga još uvek nemaju rešenje. Tako, na primer, iako automobilska industrija sve više ima isporučenih vozila sa čistim elektropogonom, još uvek nije rešeno pitanje baterija koje se koriste u njima. Naime, kao što je poznato, elektrovozila koriste baterije - akumulatore energije. Iako su našli tehnička rešenja za četvorotočkaše, proizvođači automobila se još uvek nisu dogo-vorili da li ove baterije rentiraju, ili će ih reciklirati i kako. Nameće se i pitanje koliko su ove baterije, čija masa u automobilima dostiže 700 kg, bezbedne kao otpad s ekološkog aspekta. 
Razlog za brigu nameće činjenica da se u elektrovozila ugrađuju litijum-jonske baterije, odnosno problematičan način dobijanja litijuma, koji se koristi u izradi ovih baterija. 
Litijum, odnosno litijum-hidroksid se obezbeđuje eksploatacijom u rudnicima locira-nim pre svega u Južnoj Americi, na prvom mestu u  Argentini, gde se nalazi najviše rezervi ovog metala. Značajna nalazišta su i u Čileu i Boliviji, a ove države predstavljaju zapravo takozvani  litijumski trougao u kom je smešteno 67 odsto litijuma na svetskom nivou.  Rudnici litijuma su veoma slični rudnicima soli, rade na istom principu jer se litijum dobija isušivanjem. 
Da bi se izdvojio litijum, potrebne su ogromne količine vode jer se na taj način ispumpava iz zemlje u jezera koja se potom isušuju. Zbog ogromne potrošnje vode za potrebe rudnika, stanovnici područja gde se oni nalaze  godinama se suočavaju s nedostatkom vode. Zbog toga je u ovim oblastima prisutan trend iseljavanja. Usled nedostatka vode, sada je skoro nemoguće ba-viti se poljoprivredom, jer je sve manje načina da se obezbedi ovaj glavni resurs za biljnu proizvodnju i stočarstvo. Područja gde se nalaze rudnici ovog dragocenog minerala su postala pustinje, a klima je potpuno promenjena. 
Ako se govori o "ekološkim" vozilima, treba uzeti u obzir i to na koji način je proizvedena ta energija. Da bi ovi automobili nosili epitet ekološki - treba da koriste električnu energiju nastalu isključivo iz obnovljivih izvora energije. Pitanje je i koliko je elektromreža neke države spremna za elektroautomobile. Ako je modernizovana, ima odličan kapacitet i obezbeđuje energiju iz obnovljivih izvora, problema neće biti. A šta se dešava sa zemljama gde elektrosistem nije u sjajnom stanju i  "puca" i pri povećanoj potrošnji kada su praznici ili hladniji dani? Da li ovakvi sistemi mogu da rade bez problema ako se omasovi korišćenje elektroautomobila i koja će onda biti cena ovog energenta? 
Neki od proizvođača automobila rekli su da ih ne zanima ovaj aspekt, sve dok ima kupaca za njihova vozila koja doprinose ekološki čistijoj sredini. Kupci ovih vozila su najčešće oni sa dubljim xepom, koji imaju dovoljno sredstava da na ovaj način plate čistiji vazduh. A kako da sebi ovakve uslove obezbede oni koji žive u zemljama u razvoju, ili u državama Trećeg sveta? 
Marija Antanasković