* Kada su neki zbog loše cene krčili kupinjake, Marijana i Vladan Šibak su ih tek sadili

Ovogodišnja cena kupine biće zlatnim slovima ispisana. Nažalost, nekih godina je bila toliko minorna da su zasadi krčeni. Kada su neki krčili, Marijana i Vladan Šibak su tek sadili. Danas ubiraju plodove rada.
Marijana Šibak iz Novog Sela kod Vrnjačke Banje u svemu tome videla je izazov. Rođena je u ušćanskom kraju kraljevačke opštine, ali  ljubav ju je preselila na teritoriju opštine Vrnjačka Banja. Danas sa suprugom Vladanom, komercijalistom, i dvoje dece živi u Novom Selu. Diplomirana je inženjerka ratarstva i to ne samo na papiru, kao što se dešava u nekim slučajevima. Jer, Marijana se poljoprivredi posvetila sa željom da ličnim primerom pokaže da su žene na selu – aktivni pokretači zajednice. Na 80 ari površine Marijana uzgaja kupine sorte "loh nes". Najveći deo kupina sa gazdinstva Šibak prodaje se u svežem stanju, a drugi deo se prerađuje u vino, slatko, džem, sokove. Finalizacija proizvoda dosta znači, kaže Šibakova, jer je cena finalnih proizvoda veća nego svežih.
– Kupina "loh nes" nije rasprostranjena, ali odlično podnosi i niske temperature, a kod nas često, tokom zimskog perioda, temperatura pada ispod nule. Inače, savladali smo sve tehnike. Bilo je u početku teško, ali smo zadovoljni. Ja lično i rodom i kvalitetom, ali i cenom koja je ove godine bila i do 2,5 evra. Mi imamo i sreću jer kupine otkupljuje hladnjača koja ih izvozi u Rusiju, te je i cena plodova prve  klase nešto viša. Sa njima sarađujemo već par godina, a veoma je važno imati pouzdan otkup. Ovo je moja struka, a trenutno nema puno zasada ove kulture kod nas. Umesto da čekam na posao u javnom sektoru, odlučila sam da se oprobam u njoj, priča Marijana.
Kada su počinjali, prvi korak je, kaže, bio temeljno istraživanje tržišta, posle kojeg je porodica Šibak zasadila deset ari kupine "loh nes". Odmah je znala da ne želi samo da proizvodi kupine, već radi i nešto više. Uradila je biznis plan za preradu kupine u kupinovo vino i dobila grant u vidu bačvi za vino i cediljke za voće. Zato smatra da joj je, kao početniku, grant bio od velike pomoći.

– Nadgradnja osnovne proizvodnje znači i veću cenu rada i proizvoda. Već sam spravljala sok, džem, slatko i vino za svoje potrebe. Počela sam polako da radim i za druge. Tu i tamo sam na sajmovima to predstavila i videla da ljudi traže te proizvode. Početnici sve moraju da kupe, a kao početnik u oblasti prerade voća u vino, ja sam na ovaj način mogla da obezbedim sve što mi je neophodno za proizvodnju. Suprug i ja živimo na selu i nameravamo da ostanemo na selu. Smatram da ženama na selu treba pomoć oko pronalaženja perspektive u seoskoj sredini, jer jedino na taj način postoji šansa da ne napuštaju svoje parče zemlje.
Svoje želje, ciljeve i ambicije pokušava i da realizuje, kako kaže.
– Nisam imala obezbeđen posao u svojoj struci i zato sam tražila način kako da ga sama obezbedim. Mislim da sam u tome uspela. Smatram da je ovo nešto u čemu mogu da napredujem, iako sam tek na početku. Takođe, dosta sam prijateljstava i poznanstava stekla, iskustava i saveta razmenila, tako da ne isključujem mogućnost da, pored kupine i vina, uskoro iskrsne još nešto u čemu bih mogla da se oprobam, dodaje.
 Marijana uspeva da pomiri obaveze mlade preduzetnice i svoje obaveze kao mame dvoje mališana, supruge.
– Kada je berba, tu su berači, transport. Nakon berbe sledi odlaganje i čišćenje zasada, koji se moraju urediti i formirati za sledeću godinu, ukoliko želimo zdrav zasad. Uz podršku supruga i porodice, uspeću u tome. Kada je berba, teško je. Deca su mala i traže mamu. Međutim, pokušavam da i njih uključim u posao. Onima kojima manjka hrabrosti za ovakav potez, savetujem da se, ipak, oprobaju. Postoje razne edukacije. Neophodno je da prate i osluškuju tržište, koje se voće traži, šta traže domaći kupci, a koja se sorta traži u inostranstvu, ali i to šta mi, zajedno sa našim kolegama možemo da ispratimo, kaže Marijana.
Jedino što nisu prethodnih godina realizovali jeste podizanje  prave protivgradne mreže, već su uradili improvizaciju, što se ispostavilo ispravnim iz više razloga.
– Znači, puno znači. Nikada nije bilo dovoljno sredstava za tako veliku investiciju, ali bez ove zasene kvalitet kupina ove godine bio bi katastrofalan, jer smo imali izuzetno visoke temperature, priča Marijana.
 I sve bi bilo idealno, da u Srbiji uvek ne postoji čuveno "ali". Naime, ova plantaža se našla na trasi Moravskog koridora.
– Radićemo svakako, a da li ćemo smanjiti, ili na nekoj drugoj lokaciji, videćemo. Deo plantaže ostaje, veći deo ide koridorima, ali ne odustajemo. Sada stvarno imamo ogromno iskustvo i bila bi šteta da ne nastavimo posao koji nam je, takoreći, postao rutina. Žao nam je da odustanemo, prosto sebe ne pronalazimo u drugom poslu. Dodali smo i mali pčelinjak, planiramo mali iskorak i ka turizmu. Videćemo, ima planova, o tom-potom, uz osmeh zaključuje naša sagovornica, koja se potrudila da svojim primerom motiviše i druge da se okrenu poljoprivredi.
Osnovala je, naime, Udruženja seoskih žena opštine Vrnjačka Banja koje su podjednako uspešne kao i Marijana.
Tekst i foto: Sonja Cvetković