* Posle prvih jesenjih kiša preporučuje se jesenja sadnja, a prolećna se praktikuje samo ukoliko jesenja izostane
 
Sladić (Glycyrrhiza glabra L.) je višegodišnja poludrvenasta, lekovita i medonosna biljna vrsta. Pripada familiji mahunjača (Fabaceae). Ime je nastalo od grčkih reči glykys (sladak) i rrhiza (koren), jer koren i deo stabla imaju sladak ukus. Glabra na latinskom znači gola. 
Pored uobičajenog naziva sladić, u narodu se koristi još veliki broj imena, a najčešća su: slatki koren, gospino bilje i bagrenac. Sladić je jedna od najstarijih lekovitih biljaka i to ne samo evropske, već i indijske i kineske medicine. Koristili su ga stari narodi oko Sredozemnog mora i u istočnoj Aziji. Još u starom veku, Teofrast i Dioskorid, pioniri farmakognozije, poznavali su zgusnuti sok od sladića i upotrebljavali ga za lečenje organa za disanje i protiv kašlja. 
 
Morfologija 
Korenov sistem je drvenast, izuzetno snažan, dobro razvijen i žilav. Unutrašnjost korena ima žutu boju. Prodire duboko u zemljište i svojim razgranatim sistemom korenja, stolona i rizoma dobro vezuje zemljište i pogodan je za sprečavanje erozije. Iz snažnog, debelog i odrvenjenog rizoma, koren ide okomito u zemlju, a vodoravno i koso kroz zemljište na sve strane šire se i granaju stoloni. Iz članaka stolona izbijaju nove biljke, okomito u zemlju ide koren, a vodoravno i koso novi stoloni. Tako se sladić sam razmnožava. Na korenu se javljaju krtolasta zadebljanja, slično kao i na korenu drugih biljaka iz familije mahunjača. Na ovaj način sladić vezuje atmosferski azot i time popravlja kvalitet zemljišta i obogaćuje ga azotnim jedinjenjima.
 Stablo je snažno, skoro potpuno drvenasto, uspravno, visoko u proseku 100 -130 cm, a može dostići visinu i do dva metra. Razgranato je i u gornjem delu hrapavo. Kako iz rizoma izbija po nekoliko stabala, ona formiraju zbijeni čestar, koji na prvi pogled liči na mladu bagremovu šumu.
 Listovi su pod prstima grubi ili lepljivi. Po izgledu su slični bagremovim, ali su sitniji. Neparno perasto su složeni, dugački 10-20 cm, sa 4-8 pari listića. Listići su jajastog do izduženog eliptičnog oblika, dugački 2-5 cm i široki 1,5-2,5 cm. Na vrhu su zaobljeni, sa kratkom bodljicom, izraženom perastom nervaturom i smolasto lepljivim, sedećim svetlim žlezdama na naličju.
 Cvetovi su sakupljeni u grozdaste, rastresite cvasti dužine 10-15 cm, uspravne, sa mnogo cvetova. Cvasti se formiraju u pazuhu listova i obično su kraće od lista u čijem se pazuhu nalaze. Cvetovi su dugački 1-1,3 cm i nalaze se na kratkoj cvetnoj dršci. Ljubičaste su boje, bogati nektarom i pčele ih rado posećuju. Cvetanje traje tokom jula i avgusta.
 Plod je kožasta mahuna koja ne puca. Izdužena je, uspravna, gola, sa debelim šavovima. Dugačka je 1,5-2,5 cm, a široka 4-6 mm. Boje je crvenomrke. Između semena je neznatno sužena. Sadrži najčešće 3-5 semena.
 Seme je dugačko 2-2,5 mm, bubrežastog oblika i sjajno mrke boje. Ima slabu klijavost i kratko je zadržava. Semenjača je jaka i otporna, pa je pre setve neophodna skarifikacija radi boljeg klijanja i nicanja. Apsolutna masa 1.000 semena je oko 10 grama. 
Lekovita svojstva
 
U lekovite svrhe koristi se koren sladića, koji sadrži veliki broj aktivnih supstanci. Najvažniji sastojak, od koga potiču njegova slast i lekovitost, jeste glicirizin, koga u korenu ima 4-15%. Koren sadrži još i oko 30% skroba, oko 4% saharoze, 2-4,5% asparagina, 3,8% glikoze, oko 2% mineralnih supstanci, 0,4-1% masnih i manju količinu gorkih supstanci. 
U narodnoj medicini, sok sveže biljke sladića koristio se kao sredstvo za lečenje čira na želucu, a suvi koren kao sastojak čajeva za regulisanje varenja. Za odvikavanje od pušenja žvakani su delovi korena. 
U zvaničnoj medicini, koren sladića ulazi u sastav plućnih čajeva. Koristi se i kao blago sredstvo za iskašljavanje i protiv nadimanja. Ekstrakt i prašak služe za izradu masa za pilule. 
Novija naučna istraživanja potvrđuju protivupalno dejstvo sladića, njegovo povoljno dejstvo na jetru i uticaj na inhibiciju rasta ćelija tumora prostate. 
Upotreba čistog sladića se ne preporučuje, već samo u mešavinama, gde je u nižoj koncentraciji pomešan sa drugim lekovitim biljkama. Veća doza sladića dovodi do smanjenja kalijuma i povećanja natrijuma u krvi, što dovodi do oticanja ruku i nogu i do aritmije. Zbog sličnih simptoma, sladić ne treba uzimati sa lekovima za srce. 
Sveži koren sladića služi za dobijanje ”crnog šećera” - glicina. Korenom sladića zaslađuju se pivo, limunada i druga pića. Cvetovi su bogati nektarom i polenom, pa ih pčele rado posećuju. Uz to, cvetanje traje tokom jula i avgusta, što ovu biljku svrstava u dobru pčelinju pašu. 
Takođe, sladić se dobro pokazao i u borbi protiv klizanja i erozije zemljišta, te spada u jednu od najjeftinijih i najefikasnijih bioloških mera. 
 
Areal rasprostranjenja
Samonikli sladić raste u oblasti Sredozemlja, čitavoj južnoj Evropi, jugozapadnoj Aziji i Severnoj Americi. Stanište mu je u vlažnim šikarama i stepama. Najbolje uspeva na pesku i glini. U zemljama bivše Jugoslavije ima ga u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji. Zbog naraslih potreba, sve više se gaji. Zastupljen je u Španiji, Italiji, Francuskoj, Engleskoj i SAD, a postoje i neki pokušaji gajenja u Srbiji. 
Za uspešan rast i razvoj, sladić nema velike zahteve prema temperaturi, pa lako prezimljava u našim agroekološkim uslovima. Zahteva puno svetlosti, te najbolje uspeva na južnim, dobro osunčanim ekspozicijama. Zasenu ne podnosi. Dobro podnosi vlažne terene, ali ni kraći sušni periodi mu ne smetaju. 
Najviše mu odgovaraju zemljišta sa dobrim vodno-vazdušnim osobinama, koja su srednje obezbeđena hranljivim supstancama, kao što su peskovite ilovače. Sladić se ne uvodi u plodored, jer na istom zemljištu ostaje više godina. 
 
Sadnja i nega 
 
Za gajenje sladića zemljište treba orati što dublje, jer od dubine oranja i rastresitosti zemljišta zavisi intenzitet razvoja korena. Predsetvena priprema sprovodi se neposredno pred sadnju. Sladić povoljno reaguje na stajnjak, a dobro podnosi i mineralna hraniva. Količina unetih hraniva zavisi od plodnosti zemljišta. 
Rasađivanje delova korena je vegetativni način razmnožavanja i dominantno je u plantažnoj proizvodnji sladića. Deljenjem delova korena biljaka starih 2-3 godine proizvode se reznice dužine 20-30 cm (nekad i 40 cm) i odmah se sade na stalno mesto. Najčešće se izvuku brazde dubine 10 cm, pa se reznice, na određenom rastojanju, polažu po dnu brazde, a onda zatrpaju. Drugi način je sadnja u jamice, koja se primenjuje na nagibima i na terenima ugroženim erozijom. U iskopane jamice, vodoravno po dnu, polažu se reznice i odmah zatrpavaju. Veličina vegetacionog prostora je različita, zavisno od uslova, ali je obično određena međurednim rastojanjem od 100 cm i rastojanjem biljaka u redu od 50 cm. Sadnja može biti jesenja i prolećna. Preporučuje se sadnja u jesen, koja se obavlja posle prvih jesenjih kiša. Prolećna sadnja se praktikuje ukoliko je, iz bilo kojih razloga, izostala jesenja. Obavlja se što je moguće ranije u proleće, da bi biljke ojačale do pojave prvih sušnih perioda. 
Prihranjivanje useva sladića obavlja se samo na jako siromašnim zemljištima, a skoro je obavezno u prvoj godini gajenja, u količini 150-200 kg/ha kompleksnog NPK hraniva. Zalivanje je neophodno samo u slučaju pojave ekstremne suše. Uništavanje korova najvažnije je u prvoj godini gajenja. Neophodno je uklanjanje jednogodišnjih stabala, koje se obavlja na kraju svake vegetacione sezone. 
 Sladić u toku vegetacije napadaju štetočine poput prugaste pipe, koja oštećuje lišće. Štete nisu ekonomski značajne. Od bolesti moguća je trulež korena. 
 
Vađenje i sušenje korena
 
Koren sladića vadi se u tehnološkoj zrelosti, a to je tek u trećoj ili četvrtoj godini vegetacije. Tada bočne žile (stoloni) dostižu dužinu i do 10 metara i debljinu 0,5-3 cm. U to vreme kora na njima je još uvek mlada i glatka. Vreme vađenja korena je obično u jesen, krajem septembra ili u prvoj polovini oktobra. Vađenje u proleće se ne preporučuje, ali se ponekad primenjuje, i to onda kada se vađenje, iz bilo kojih razloga, ne završi u jesen. Nakon vađenja, koren se pere i suši. Ukoliko tržište traži oljušten koren, nakon pranja se prvo ljušti, pa tek onda suši. Ako nema posebnih zahteva, suši se neoljušten. Nakon vađenja korena, korenove glave sa pupoljcima treba vratiti u zemljište, jer se time obnavljaju prirodni resursi. Ovo je važno pogotovo kada se ima u vidu da seme sladića ima lošu klijavost i da je regeneracija preko semena slabo izražena. 
Prirodno sušenje korena sladića nema značaja, jer kvalitet tako sušenog korena ne zadovoljava, brzo se uplesnivi i teško se čuva. Zbog toga se suši u sušari, na temperaturi od 60ºC. Za kilogram suvog, potrebno je 3-4 kg svežeg korena. 
Prinos tehnološki zrelog korena sladića u svežem stanju je 3.500-4.000 kg/ha. Imajući u vidu odnos sasušenja (3-4:1), prinos suvog korena je 1.200-1.500 kg/ha. 
Osušen koren dobrog kvaliteta (sadržaj sirovog glicirizina najmanje 3%) pakuje se u jutane vreće i smešta u odgovarajuća skladišta, gde se može čuvati i do 10 godina. Uskladišten koren mogu napasti hlebne bube, pa je potrebna češća kontrola stanja droge i eventualno preduzimanje mera zaštite. 
 
Tekst i foto:
Dr Radosav D. Jevđović
IPLB ”Dr Josif Pančić”, Beograd