* Posle ranih preduseva biljni ostaci se zaoravaju ljuštenjem, a kod kasnih u jesen osnovnom obradom
 
U svim granama biljne proizvodnje posle žetve ostaju  žetveni ostaci. Na gazdinstvima koja nemaju stoke, slama, kukuruzovina i ostaci drugih biljnih vrsta ostaju kao sporedni proizvodi. Ovi proizvodi biljne proizvodnje mogu se iskoristiti na više načina: kao stočna hrana neposredno ili, u prerađenom i oplemenjenom obliku, kao sirovina za dobijanje celuloze, papira, iverice,  prostirka u stočarstvu, ili kao sirovina za spremanje veštačkog stajnjaka i komposta i neposrednim uključivanjem u proces korišćenja organske materije zaoravanjem u zemljište.
Ako se sporedni proizvodi ne odnose sa njive i ne koriste u stočarstvu ili na drugi način,  predstavljaju stvarni ”višak” proizvoda na njivi, kojih se treba na neki način rešiti i osloboditi površinu za blagovremenu obradu zemljišta za naredni usev.
 
Prednosti 
 
Zaoravanje žetvenih ostataka biljne proizvodnje ima niz prednosti. Zaoravanjem se biljni ostaci uključuju u proces kruženja organske materije u zemljištu, stimuliše se biološka aktivnost zemljišta i pozitivno utiče na strukturu i vodno-vazdušne i toplotne osobine zemljišta. Pored toga, na teškom zemljištu organski ostaci poboljšavaju internu dreniranost u sloju u koji su uneti.
Količina žetvenih ostataka u intenzivnoj biljnoj proizvodnji je dosta značajna i zavisi od biljne vrste, sorte, kao i od vremenskih uslova pojedinih godina. Kod ozime pšenice količina slame je 5–7 t/ha, kukuruza 8–12 t/ha, suncokreta 4–6 t/ha, soje 3.5–5 t/ha, a kod šećerne repe 40–60 t/ha.
 Vrednost žetvenih ostataka zavisi od sadržaja hraniva i od odnosa ugljenika prema azotu i količini celuloze i lignina. Količina i sadržaj organskih sastojaka, a i sadržaj hraniva nisu isti kod različitih biljnih ostataka.
Odnos ugljenika i azota najširi je u slami strnih žita 50–150 : 1, kod pšenice 75 : 1, kukuruza 50–60 : 1, suncokreta 40–50 : 1, kod lucerke 14 : 1. Taj odnos u zrelom stajnjaku je 20 : 1, a u trajnom humusu oko 10 : 1.
Zaoravanjem žetvenih ostataka sa širokim odnosom ugljenika i azota može se u toku njihovog razlaganja očekivati tzv. ”azotna depresija” zbog smanjenja nitratnog azota zemljišta i njegovog ugrađivanja u tela mikroorganizama. Naime, pri unošenju organske materije sa malim sadržajem azota od 0,40 do 0,50%, sa mnogo celuloze, hemiceluloze, lignina i drugih ugljenih hidrata, razvija se intenzivna mikrobiološka aktivnost. Mikroorganizmi za izgradnju svog tela koriste nitratni azot iz zemljišnog rastvora i zbog toga se na usevu u toku vegetacije zapažaju simptomi nedostatka azota. Može da se javi i nedostatak drugih hraniva, ali je on takvog obima da se može zanemariti.
Na azotnu depresiju najosetljivije su strnine, manje okopavine, dok su leguminozne biljke neosetljive. Za eliminisanje azotne depresije – pored redovnog đubrenja azotom – preporučuje se dodavanje azota do 0,7 kg na 100 kg suve biljne mase. Ova količina azota obezbeđuje nesmetano razlaganje biljnih ostataka i otklanja nedostatak azota kod narednog useva i tako se izbegava pojava azotne depresije. Pri zaoravanju glava i lišća šećerne repe i korenovih i nadzemnih ostataka leguminoznih biljaka nisu potrebne dodatne količine azota, jer je odnos C i N kod tih biljaka uzan, na primer u lišću i glavi šećerne repe je oko 10 : 1, a kod leguminoznih biljaka oko 15 : 1, čak uži nego u zrelom stajnjaku. Osim toga, korenovi ostaci leguminoznih biljaka su veoma ravnomerno raspoređeni u zemljištu u vertikalnom i horizontalnom pravcu.
Prvo sitnjenje pa zaoravanje
 
Pre zaoravanja biljne ostatke treba isitniti radi lakšeg i ravnomernijeg unošenja u zemljište. Pored sitnilica raznih konstrukcija danas postoje i adapteri, koji se montiraju na kombajn, pa se sa žetvom ovi ostaci seckaju i ravnomerno rasturaju po njivi. Iseckani biljni ostaci se zaoravaju raoničnim plugovima. Druga oruđa su manje podesna za unošenje biljnih ostataka u zemljište.
Biljni ostaci i kada su isitnjeni prave teškoće pri oranju. Zato se njihovo zaoravanje obavlja plugovima koji na plužnoj dasci imaju posebne dodatke koji olakšavaju zaoravanje. Za zaoravanje kukuruzovine koriste se plugovi visokog klirensa i sa većim razmakom između plužnih tela, da ne bi došlo do gušenja pluga pri radu.
Vreme zaoravanja zavisi od vremena žetve, odnosno berbe. U principu, biljni ostaci mogu da ostanu duže na njivi, jer delimično omekšaju i lakše se zaoravaju. Period zadržavanja žetvenih ostataka na površini zemljišta zavisi od dužine perioda između žetve i osnovne obrade za sledeći usev. Posle ranih preduseva biljni ostaci se zaoravaju ljuštenjem, a kod kasnih preduseva u jesen osnovnom obradom. Nepovoljno je zaoravanje biljnih ostataka u proleće.
Dubina zaoravanja mora biti podešena prema količini organske mase koja treba da se zaore. Slama i slični biljni ostaci mogu se kvalitetno zaoravati do 20 cm dubine, a za zaoravanje kukuruzovine, zbog veće i žilave mase, potrebna je veća dubina, najčešće 25–30 cm.
Zaoravanje žetvenih ostataka biljne proizvodnje osigurava izvor energije za mikroorganizme, popravlja se biogenost zemljišta, pozitivno se utiče na strukturu zemljišta, kao i na vodno-vazdušne osobine. Drugim rečima, popravlja se plodnost i produktivnost zemljišta.
 
Dr Vladimir Marić
PSS ”Sremska Mitrovica”  
 
NE SPALJIVATI ŽETVENE OSTATKE
 
Spaljivanje žetvenih ostataka predstavlja akt najbezumnije radnje u poljoprivrednoj proizvodnji, a po postojećim zakonskim propisima je i zabranjeno. Ovaj bezuman čin znači potpun gubitak organske materije i azota. Osim gubitaka u organskoj materiji, vatra uništava korisne članove edafona, ugrožava divljač, zagađuje okolinu i predstavlja veliku opasnost zbog mogućnosti nekontrolisanog širenja požara.