* U istoriji narodne medicine kantarion (Hypericum perforatum L.) se pokazao kao izuzetno koristan u lečenju različitih bolesti kod ljudi. Kao lek koristi se više od 2.500 godina. Lekovita svojstva opisivali su Hipokrat, Dioskorid i Plinije. Primenjivanjen je za lečenje išijasa, opekotina, otklanjanje groznice, pomešan sa vinom koristio se i kao lek protiv zmijskog ujeda. U srednjem veku smatran je efikasnim lekom protiv kamena u bešici i melemom za isceljenje rana zadobijenih od otrovnog oružja.

Kantarion je rasprostranjen u Evropi, srednjoj, istočnoj i zapadnoj Aziji, severnoj Africi, Severnoj i Južnoj Americi, Australiji, Novom Zelandu. U zemljama zapadne i centralne Evrope kantarion je gajena biljka, a za potrebe farmaceutske industrije proizvodi se plantažno. Međutim, u našoj zemlji kantarion se uglavnom sakuplja u prirodi, ali pretpostavlja se da će u budućnosti i kod nas zaživeti plantažna proizvodnja.
U Srbiji kantarion je veoma rasprostrnjena vrsta, što se može zaključiti po brojnim različitim narodnim nazivima: bljuzga, bljuzgavac, bogorodičina trava, bogorodičina ruka, vražji beg, gorac, gospin cvet, gospina trava, gospino zelje, ivanjčica, krvavac, žućenica, žutenica, zasekliva trava, tantur, trava od poseka, prostrijeljeno zelje, ranjenik, smaknež, itd. Sreće se na Tari, Zlatiboru, Kopaoniku, Rtnju, Fruškoj gori, Titelskom bregu, Vršačkim planinama, Bačkoj i drugim regionima. Raste po hrastovim i borovim šumama, po livadama i pašnjacima, kao korov na zapuštenim mestima, parlozima, napuštenim njivama, starim voćnjacima i vinogradima.

Sakuplja se u fazi cvetanja

Za izradu lekovitih preparata upotrebljava se osušen nadzemni deo biljke ubran u fazi cvetanja. Biljni materijal se sakuplja po lepom i sunčanom vremenu. Precvetale cvasti ne treba brati. Ubrani biljni materijal suši se na senovitom i promajnom mestu ili u sušari na temperaturi do 40 stepeni. Osušen kantarion ima svojstven miris, opor, nagorak i aromatičan ukus, čuva se u dobro zatvorenim sudovima, zaštićen od vlage, svetlosti i štetnih insekata, ali ne duže od godinu dana.
Kantarion od biološki vrednih supstanci sadrži: hipericin do 0,4%, katehinske tanine oko 10%, etarsko ulje oko 0,2%, antocijane, karoten, smole, flavonide, holin, vitamin C, alkaloide, antibiotske sastojke (imanin, novoimanin), i dr.
U narodu najpoznatiji i veoma efikasan lek na bazi ove biljke je kantarionovo ulje. Primenjuje se za lečenje proliva, protiv čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, reume, gihta, hemoroida, noćnog mokrenja, opekotina, posekotina, itd.
Neke studije su pokazale da kantarion ispoljava i antivirusno delovanje. Pretpostavlja se da će možda biti koristan i u lečenju HIV-a. Međutim, još uvek nema podataka o rezultatima delovanja.
Kantarion ima umerene zahteve prema uslovima uspevanja, klimi i zemljištu. Bolje uspeva na toplim mestima s puno svetlosti. Najveće potrebe za toplotom ima u fazi porasta i cvetanja. U fazi mirovanja podnosi temperature ispod nule. Nema velike potrebe za vodom. Samoniklo najčešće raste na zapuštenim zemljištima, bogatim humusom i s dosta krečnjaka. Može se uspešno gajiti na svim tipovima zemljišta, osim zabarenih, a najveći prinosi postižu se na osunčanim, srednje lakim, plodnim i krečnim zemljištima s dovoljno vlage.
Gaji se kao višegodišnji usev, tako da na istom zemljištu može ostati i do 10 godina. Zasad kantariona je najbolje zasnovati nakon strnih žita i đubrenih okopavina, posle kojih zemljište ostaje čisto, bez korova. Na isto mesto može se vratiti nakon tri godine.

Proizvodnja setvom ili deljenjem bokora

Obrada zemljišta se obavlja u jesen na dubinu od 30 centimetara, kako bi se mlade biljke što brže ukorenile i razvile. Kantarion se razmnožava direktnom setvom ili deljenjem starijih bokora. Češće se razmnožava semenom. Direktna setva obavlja se u maju, širokoredo, na razmak 40-50 centimetara, u redu na 10, dok je dubina setve jedan centimetar. Biljke bolje klijaju na svetlu, pa se seme ne prekriva slojem zemlje, već se blago pritisne radi uspostavljanja što boljeg kontakta sa zemljišnom vlagom. Posle nicanja proređuje se na potreban razmak između biljaka.
Razmnožavanje se može obaviti i deljenjem busena. Sadi se u jesen ili u proleće. Biljke se sade na rastojanju 50-70x30-40 centimetara.
U toku vegetacije od mera nege primenjuje se okopavanje i plevljenje, prihranjivanje, zaštita, navodnjavanje i odstranjivanje ostataka nadzemnih delova. Kultivira se dva-pet puta, zavisno od stepena zakorovljenosti. Pred prvo kultiviranje za prihranjivanje se upotrebljava 100-150 kg/ha azotnih đubriva.
Kantarion povoljno reaguje na primenu đubriva. Đubri se zgorelim stajnjakom u jesen pred duboko oranje (30-50 t/ha). Mineralna, kompleksna NPK đubriva primenjuju se neposredno pred sadnju, prve godine u količini 250-400 kg/ha, a u toku eksploatacije se pre jesenje obrade dodaje 250 kg/ha u odnosu 8:24:16.
Po završetku vegetacije, kosi se nadzemna masa radi bolje regeneracije biljaka u proleće. Ostaci se mogu usitniti, a potom kultiviranjem izmešati sa zemljom.
Zaliva se leti, tokom suše. Ovo je naročito važno posle prvog otkosa, kad se navodnjavanjem stvaraju uslovi za formiranje drugog otkosa.
Zaštita od biljnih bolesti i štetočona obavlja se samo pri većim napadima. Od štetočina često ga napada buvač.
Vršne grane sa cvetovima beru se tokom celog leta, od juna do avgusta. Žanje se žitnim kombajnima kada 80% semena dobije mrku boju.

Dr sc. Marko Lj. Nestorović, muzejski savetnik
Prirodnjački muzej, Beograd

VIŠESTRUKO KORISTAN

Lekoviti preparati na bazi kantariona primenjuju se za uništavanje zaraznih klica, zaustavljanje krvarenja, smirenje grčeva, ublažavanje reumatskih tegoba, bolje izlučivanje mokraće. Katarion se koristi i za obnavljanje tkiva, brže zarastanje rana, lečenje opekotina izazvanih sunčevim zračenjem, itd. Osim toga, primenjuje se kao pomoćno lekovito sredstvo za lečenje bolesti jetre, želuca, lakših oblika depresije i nesanice, otežane menstruacije, klimakteričnih tegoba, astme i bronhitisa, bolesti bubrega, za poboljšanje apetita, itd.