* Venčački podrum je bila ozbiljna tvorevina, zasnovana na akcionarskim principima
* Uoči Velikog rata Venčačka vinogradarska zadruga je, po pisanju tadašnje štampe, imala monumentalan i ne samo najveći nego i najmodernije uređen podrum na Balkanu, ukupnog kapaciteta milion litara vina i više od 280 velikih bačvi

U godini za nama, kada se o zadrugarstvu i njenim principima ponovo priča u Srbiji, nije na odmet podsetiti se kako su se i zbog čega proizvođači udruživali na samom početku 20. veka. Najbolji primer za to "krije se" u nekada veličanstvenom vinskom podrumu, starom više od jednog veka, u selu Banja kod Aranđelovca. Odavno nije u reprezentativnom stanju, ali i danas svedoči o moći i "zlatnim godinama" zadrugarstva u Srbiji, kojem je svojom posetom počast odala i nekadašnja prva dama Amerike Eleonora Ruzvelt.
Podrum Venčačke vinogradarske zadruge nastao je kao rezultat pregalaštva jedne od prvih zemljoradničkih zadruga u Srbiji. Zadrugu je osnovalo desetak Šumadinaca. Namera im je bila da grožđu podignu cenu, prerađujući ga u vino. Davne 1903. godine zadrugu su osnovali obični šumadijski seljaci iz sela Banja, Lipnica i Vinča, koji su imali svoje vinograde. Jedan od potomaka članova zadruge Božidar Aleksandrović kaže da se zadruga bazirala na principu koji se danas popularno naziva "dodata vrednost".
- Seljaci su svoje grožđe predavali zadruzi i za to dobijali novac odmah po isporuci. To grožđe je prerađivano u vino i njegovom prodajom ostvarivana je dobit koju su delili srazmerno udelu koji je svaki član imao. Moj pradeda Miloš, na primer, imao je 2,5 hektara vinograda i srazmerno tome i predatom grožđu ostvario je dobit. To je bila ozbiljna tvorevina, zasnovana na akcionarskim principima. Oni nisu sav profit delili, već su tačno imali deo koji su izdvajali da bi napredovali. Pravili su podrum, kupovali najsavremenije mašine, vino su flaširali i prodavali pod etiketom širom Evrope. Najjednostavnije rečeno, seljaci su napravili preduzeće, firmu, koja je odlično poslovala, čak i za vreme Drugog svetskog rata. To je bila jedna od najvećih i najuspešnijih zemljoradničkih zadruga na Balkanu i u Evropi, kaže Aleksandrović, koji je nastavio da se bavi vinarstvom.
O tome koliko su zadrugari vodili računa o poslovanju govori i podatak da su 1914. godine odvojili dosta novca da naprave stakleno bure. Angažovali su parisku inženjersku kuću Borsari & Cie, koja je uzidala bure kapaciteta neverovatnih sedam vagona vina. Za ono vreme, staklena bačva je bila impozantna i poslednja reč tehnologije prerade grožđa. Uoči Velikog rata Venčačka vinogradarska zadruga je, po pisanju tadašnje štampe, imala monumentalan i ne samo najveći nego i najmodernije uređen podrum na Balkanu, ukupnog kapaciteta milion litara vina i više od 280 velikih bačvi.
Dobro poslovanje omogućilo im je da prošire podrum, te su angažovali arhitektu Dimitrija Leka da projektuje nov, dužine 40 metara i 15 metara širine.
Leposava Zarić, dugogodišnja radnica podruma koji je kasnije preživeo vlasničku promenu, kaže da je gradnja podruma, oko 2.000 kvadratnih metara podzemnog i nadzemnog dela, počela 1906. a završena je 1911. godine. Podrum je na dva nivoa, ukupne dubine 12 metara, a ostavljen je i prostor za lift, što svedoči o tome koliki su zadrugari bili vizionari.
- Podrum je, u vreme njegove najveće slave, posećivalo na desetine hiljada turista. Ostalo je zabeleženo da je u podrum kročila i nekadašnja prva dama Amerike Eleonora Ruzvelt, a da je godišnja poseta turista premašivala broj od 10.000, priča Dragan Reljić, upravnik Zadužbine Karađorđevića na Oplencu.
Naime, Karađorđevići imaju značajnu ulogu u zadruzi. Ali, iako su u to vreme bili dinastija na vlasti, nisu imali svoj podrum. Grožđe iz svojih vinograda predavali su upravo Venčačkoj zadruzi. Još pre Prvog svetskog rata tu su donete i dve bačve Vožda Karađorđa za odlaganje vina kralja Aleksandra. O tome da li je kralj imao povlastice u zadruzi, odnosno da li su zadrugari dozvoljavali bilo kakve povlastice bilo kome, pa i samom vladaru, najbolje svedoči podatak da se kralj našao na sudu, a odmah potom sagradio i svoj podrum.
- Kralj Aleksandar Karađorđević bio je ravnopravni zadrugar Venčačkog podruma, ali samo do nemilog incidenta. Po jednoj verziji, izbio je sukob kada je kraljev kočijaš hteo preko reda da preda grožđe, pa su ga seljaci "dohvatili". Po drugoj, kralj je zahtevao veću otkupnu cenu zbog boljeg kvaliteta grožđa, ali zadrugari to nisu dozvolili. Kako god bilo, slučaj je završio na sudu. Presuđeno je u korist zadrugara i tada je kralj odlučio da istupi iz zadruge i napravi svoj podrum na Oplencu, navodi Reljić.
U istoriji jedne od najvećih zadruga ove vrste u Evropi upisano je i da je u podrumu pravljeno vino, ali i šampanjac, konjak, vinjak i vermut. Sredinom Drugog svetskog rata kapacitet podruma neukih seljaka iznosio je 120 vagona, a celokupna imovina zadruge bila je nekoliko desetina miliona ondašnjih dinara.
- Čak i ako možeš sam, ujedini se. To je deviza koju su shvatili Šumadinci pre jednog veka i koju mi sada pokušavamo ponovo da vratimo, kaže Božidar Aleksandrović.
Jedan od današnjih meštana Lipovca i ujedno agronomski stručnjak Danko Petrović dodatno objašnjava da je od 15 osnivača zadruge 10 bilo nepismeno, ali i da je zadruga imala pomoć Zadružnog saveza Srbije u pojašnjenju principa zadrugarstva.
- Imali su udele ili današnje deonice. Sam proces osnivanja trajao je četiri godine i tek 1906. sazidan je podrum. Prva prerada je bila 1908, a prvo otkupljeno grožđe plaćano je dva-tri dinara za 100 kilograma, što je bila viša cena od one koju su nudili vinarski trgovci koji su poslovali na ovim prostorima. Ta razlika nije bila velika, ali služila je tome da vinogradari postanu zadrugari. Prvi rod je isplaćen iz kredita od Zadružnog saveza Kraljevine, uz uslov da od svakog litra prodatog vina vraćaju kredit u visini od pet para. Takvi uslovi danas na tržištu ne postoje, objašnjava Danko Petrović.
Prvu preradu odradili su stručnjaci, uglavnom angažovani iz Francuske i Nemačke, i zadrugari su u kontinuitetu imali vrhunsko vino i tako su pravili veliku razliku u ceni između osnovnog i finalnog proizvoda. U to vreme vino se pravilo u malim kućnim podrumima, pa je kvalitetno imalo dobru cenu.

Biljana Nenković