* Ako se ostane na selu, mora se koristiti digitron i pratiti novi trendovi, smatraju u domaćinstvu Đurđević iz sela Gornja Trnava

Slobodan Đurđević iz sela Gornja Trnava kod Topole ne krije zadovoljstvo što su mu oba sina ostala na imanju. Laknulo mu je kada su odlučili da posle završene srednje poljoprivredne i medicinske škole ne traže posao u gradu. Kaže, a s njim se slažu i Milan i Marko, na selu ima matematike. Može se opstati pod uslovom da se koristi digitron i prate novi trendovi.
Tako je ovo domaćinstvo, koje svaštari u proizvodnji, postalo stabilno, a svako od njih trojice zadužen je za određene poslove. Mlađi sin Milan zadužen je za gajenje jagoda. Na 20 ari zasadio je 2.600 živića holandske i 5.000 italijanske sorte. Odlučio se na savremeni način jednoredne sadnje na banku i mašinsku obradu na banku.
- Već šest godina bavim se uzgojem jagodastog voća. Ranije smo imali po 50 ari, ali se nije isplatilo zbog radne snage. Sada planiramo da zasad stavimo pod plastenike. Odlučili smo se na veću cenu, a manju količinu. Naše jagode uglavnom odlaze za Beograd i tržište nije problem. Jedina muka su ulaganja. Sitni posedi nisu zanimljivi državi za subvencionisanje, tako da sva ulaganja finansiramo samo iz dobiti koju ostvarimo gajenjem drugih kultura. A ulaganja nisu mala. Da biste podigli 10 ari pod jagodama, potrebno je 2.000 evra, kaže Milan, koji je odmah posle srednje poljoprivredne škole odlučio da ostane na porodičnom imanju.
Wegov otac Slobodan je oduvek na selu. Nije nasledio mnogo imovine, tek 80 ari, ali je strpljivim radom, s porodicom, stekao posed od 9,5 hektara, a preovlađuju šljive i višnje.
- Držimo i krave i ovce. Sadimo krompir i kupus. Mora da se svaštari ovde kod nas u Šumadiji. Ako u jednom poslu ne prođemo dobro, drugi nam omogućava da preživimo. Drago mi je što su sinovi ostali na imanju. To je bila njihova odluka. Pokazalo se da je ispravna, jer najviše poverenja u voćnjaku i na njivi imate u svoje ukućane. Možete da platite radnike, koji su sve skuplji i opet niste sigurni da će obaviti posao kako treba. Ne bih mogao sam sve da postignem. Uz njih sam shvatio da morate da pratite trendove u proizvodnji i da koristite matematiku, kaže Slobodan.
O toj matematici najviše vodi računa drugi sin Marko, čija je "nadležnost" šljiva, sušena ili sveža. Iz ovog kraja šljiva najviše odlazi na rusko tržište, ali svake godine moraju da kalkulišu u zavisnosti od otkupne cene. Od sopstvenog novca su napravili tunelnu protočnu sušaru i kada je otkup sveže šljive neisplativ, plodovi odlaze na sušenje. Za kilogram suve šljive potrebno je četiri kilograma sveže.
- U ovom poslu je dobro što može da se suši i druga i treća klasa, ali plod ne sme da bude oštećen. Za sušenje koristimo drva, ali dim ne ulazi u sušaru, jer tržište zahteva da šljiva ne miriše na dim. Godišnje osušimo oko 15 tona i najisplativije je ako je prodajemo bez koštica. Tada je cena 20 odsto veća, ali je i manja masa. Cena sveže šljive je prošle godine bila 40 dinara, ulaganja su iznosila 160 dinara, a suva je na veliko prodavana za 150 do 180 dinara. Proizvodnja nije bila rentabilna, jer ovome treba dodati i trošak za energente. Optimalna cena suve šljive u Evropi je 1,10-1,20 evra. Da bi se uklopili u takvu cenu, sveža šljiva ne bi trebalo da bude skuplja od 25 dinara, kaže Marko, koji je beli mantil medicinskog tehničara zamenio znanjem o sušenju voća.
Njegova prednost su sopstveni zasadi, tako da svake godine može da kalkuliše koliko će otići za konzum, a koliko za sušenje. Suve šljive najviše traži francusko i nemačko tržište.
- Probao sam da sušim i kajsije i jabuke, ali sam ipak ostao pri šljivama. Suva kajsija je dobrog ukusa, ali je tehnologija zahtevnija. Mora odmah da se sumporiše kako bi mogla da se sačuva. A jabuka je skupa za sušenje. Potrebno je od 10 do 12 kilograma sveže za kilogram sušene. Osim toga, u našim uslovima plodovi moraju ručno da se seku na kriške i da se vadi deo sa košticama. U zaštićenoj atmosferi mora odmah da se pakuje da bi mogla da se sačuva, objašnjava Marko, koji je zadovoljan svojom odlukom da ostane na selu.
I on se slaže da je matematika od presudne važnosti u ovom poslu. Karakteristika na imanju Đurđevića je, iako svi žive zajedno, da se svako od njih specijalizovao za po jedan posao. Naravno, uz budno oko oca Slobodana, ostale poslove na imanju rade zajednički.

Biljana Nenković

REPROMATERIJAL DIREKTNO PROIZVOĐAČIMA

Đurđevići smatraju da je neophodna pomoć države, ali da vlasnici sitnijih poseda teško dolaze do tog novca, zbog strogih zahteva i obimne dokumentacije, za koju često nemaju vremena.
- Država može da pomogne u repromaterijalu, hemiji, đubrivu, da nabavka ne bude preko poljoprivrednih apoteka, nego direktno od dobavljača. To bi pojeftinilo našu proizvodnju i do 20 odsto. Drugi problem je to što nismo zaštićeni od prevara. Mnogo puta robu damo jeftinije poznatom kupcu, jer ne smemo sa svima da se upuštamo u trgovinu. Predate robu, otkupljivači onda kažu da je roba loša, spuste vam cenu i tu se završava priča o našoj zaradi, kaže Slobodan.