* Domaći ne GM proizvodi treba da se zaštite i od njih stvore brendovi, ne samo za sirovine nego i za veliki broj gotovih finalnih proizvoda

Iako članice Svetske trgovinske organizacije, a time i zemlje u EU imaju obavezu da svojim potrošačima ne ograničavaju pravo slobodnog izbora u kupovini, odnosno da ne zatvaraju svoje tržište za robu iz uvoza, uvođenje vancarinskih barijera nije neuobičajeno. Takve prakse je sve više. Najnoviji primer, koji je imao značajan uticaj i na izvoz Srbije, jeste odluka hrvatskog Ministarstva poljoprivrede krajem jula ove godine da za 22 puta poveća cenu fitosanitarnog nadzora nad voćem i povrćem iz država koje nisu članice Evropske unije. Ovakva odluka naišla je na burno reagovanje u regionu, pa su već u prvoj dekadi avgusta dažbine vraćene na raniji nivo. Time je sprečen carinski rat s nesagledivim posledicama, jer su ugrožene države, nakon zajedničke protestne note upućene Vladi Hrvatske i Komisiji Evropske unije, zapretile odgovarajućim kontramerama. Ipak, Hrvatska je uspela da zaštiti svoje poljoprivrednike od inostrane konkurencije, bar za izvesno vreme u jeku turističke sezone, dok je oštećenim stranama ostalo samo pravo da svoj gubitak potraže preko hrvatskih sudova, ali na osnovu pređašnjih iskustava ostaće kratkih rukava.

Kako se štiti domaća proizvodnja u svetu?

Nije ovo prvi i jedini slučaj da mnoge države posežu za vancarinskim barijerama. Očigledno, zatvaranje tržišta se vrlo uspešno ostvaruje - različitim odlukama država ili veštom igrom reči. EU se, na primer, izuzetno efikasno štiti doslednom primenom ogromnih subvencija svojim farmerima, za šta izdvaja čak 40 odsto svog buxeta, čime im obezbeđuje veliku konkurentnost na tržištu. Isto tako svaki dan se mogu čuti vrlo zvučne, atraktivne i savršeno marketinški upakovane reklame o kvalitetu pojedinih vrsta domaćih proizvoda, prvenstveno namenjenih sopstvenim potrošačima. Naglašava se da je određeni prehrambeni proizvod nastao u nezagađenoj sredijni, po bakinom receptu, da je bez aditiva, konzervansa i genetske modifikacije, pa sve do toga da sadrži prirodne sastojke na koje je generacijama naviknut organizam potencijalnih domaćih kupaca. Sve su to, dakako, nesporni podaci, vredni poštovanja i njihovog pridržavanja.
Osim toga, u velikom broju evropskih država formirana su različita udruženja, koja okupljaju svoje istomišljenike i na različite načine vrlo osmišljeno i intenzvno promovišu domaće proizvode, čak uz svekoliku podršku države, vešto i svesno zaobilazeći bilo šta što bi moglo negoveštavati da se radi o uskraćivanju prava kupaca da se opredeljuju za stranu robu i o zatvaranju domaćeg tržišta. Ide se čak dotle da, tobož slučajno, u javnost dospe vest o mogućoj zdravstvenoj neispravnosti neke robe iz uvoza, kojom se, praktično, domaći potrošači odvraćaju od kupovine. Kasniji demanti više nemaju nikakvog efekta. Sve odlazi u zaborav do sledeće prilike. U literaturi se često navodi primer da je na jednom velikom tržištu naglo porastao uvoz čipsa, što je izazvalo odliv domaće valute u inostranstvo. Ta država je objavila da u pomenutom čipsu ima nešto "sumnjivo" što domaće laboratorije moraju da analiziraju. Provera je trajala više meseci, taman toliko da domaći tehnolozi osmisle čips ravan ili bolji od uvoznog. Ponovo je dozvoljen uvoz, ali više nije bio dominantan na tržištu, jer su domaći potrošači imali šta da biraju. Kao uzgred, tek toliko da se i to ne zaboravi, u marketinškim porukama se "stidljivo" ukazuje da će time novac ostati u domaćim firmama, omogućiti povećanje prihoda njihovih radnika, veće zapošljavanje u državi, obezbeđivanje sredstava za bolje zdravstvo, školstvo, nauku, kulturu i još mnogo toga što poboljšava uslove života potencijalnog domaćeg kupca, njegovoj porodici i čitavoj zajednici.

U Srbiji nedovoljna zaštita

Jasno je da i u Srbiji moramo intenzivnije raditi na zaštiti sopstvenog tržišta na način kako to uspešno rade i drugi. Zakoni ne dozvoljavaju državi da zatvara sopstveno tržište, pa takav zadatak pripada jedino odgovarajućim asocijacijama. Ali, da li zbog straha od mogućih pritisaka sa strane, neorganizovanosti udruženja privrednika ili nečeg sasvim trećeg, tek izvesno je da se domaća proizvodnja ne štiti dovoljno osmišljeno i efikasno. Trebalo bi dosta vremena da se prisetimo kada smo kod nas i u kojoj meri primetili da se u medijima, supermarketima, na nekim manifestacijama ili u bilo kojoj drugoj prilici intenzivnije reklamiraju grupni domaći proizvodi određene zajednice, regije ili čitave Srbije. Pažljivijim praćenjem medija, međutim, može se primetiti da je malo informacija o proizvodima organskog porekla, o onim bez genetske modifikacije, o robi s geografskom zaštitom, o proizvodima vrhunskog kvaliteta, kao i o svim drugim obeležjima koje sadrži hrana s naših njiva. A to su prednosti s kojima bismo s pravom mogli da "zvonimo na sva zvona". Ali često se dešava čak suprotno. Stiče se utisak da domaći potrošači više veruju u kvalitet uvezene robe, nego one proizvedene na njivi, voćnjaku ili bašti u njihovom neposrednom susedstvu. Lako je ustanoviti da je to rezultat višegodišnjeg medijskog pritiska na našu javnost koji su sprovodile moćne inostrane kompanije, u čijoj službi su vrhunski svetski marketinški stručnjaci.

Sačuvati pravo na ne GMO

Očigledan je primer s "nedoumicama" kada je reč o neophodnosti izmene zakona o GMO, za koji se tvrdi da je suviše restriktivan, jer zabranjuje proizvodnju i promet robe s takvim sadržajem. Ukoliko bi se popustilo pred pritiskom velikih multinacionalnih kompanija, izgubili bismo sve ono što su decenijama radili naši naučnici i selekcioneri da bi stvorili sorte, pre svega soje bez genetske modifikacije. A samo ne GM soja izvozom u 40 država u svetu donosi Srbiji preko 100.000.000 evra godišnje. Protiv genetski modifikovanih organizama izjasnilo se i 110 skupština opština u Srbiji, potpisujući Deklaraciju o GMO. Može se očekivati da će isti stav imati i 15 eksperata u Stručnom savetu, koji je država formirala početkom maja 2017. godine. Posebno što je EU 2015. godine donela regulativu kojom se zemljama članicama daje pravo da, zbog socioekonomskih razloga, mogu uvesti zabrane trgovine određenim proizvodima. A zbog specifičnih uslova, Srbija ima velikih razloga da uvede zabranu uvoza, uzgoja, proizvodnje i prometa GM proizvoda na svojoj teritoriji, koristeći iskustva i praksu velikog broja evropskih država. Domaće ne GM proizvode treba da sačuvamo i od njih stvorimo brendove, i to ne samo za sirovine nego i za veliki broj finalnih proizvoda.

B. Krstin