* Zakon o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda proizvođačkim organizacijama pridaje veći značaj i pravno utemeljenje 
* Postojeća udruženja međusobno slabo povezana i nedovoljno utiču na rešavanje sektorskih problema u poljoprivredi
* Delovanje proizvođačkih organizacija ubuduće će kofinansirati Ministarstvo poljoprivrede
Gotovo da nema dana da se neko od poljoprivrednih udruženja ne oglasi u javnosti, bilo saopštenjem ili izjavom ovlašćenih predstavnika. Uglavnom ukazuju na teško stanje u sektoru kojim se bave, kao i na brojne probleme s kojima se suočavaju u prodaji proizvoda, na disparitet cena, vladavinu kartela, monopolističko ponašanje otkupljivača, spregu veletrgovaca... Od nadležnih traže pomoć i mere kojim bi se ublažile posledice takvog delovanja na tržište, na šta su oni kao proizvođači nemoćni da utiču. Njihovi apeli uglavnom nailaze na pozitivan odjek u javnosti, ali ne baš često i u nadležnim državnim organima i institucijama kojih se to tiče i od kojih se dobija pomoć.
 Na odgovor ili bilo kakvu reakciju iz resornog ministarstva poljoprivrednici (pre)dugo čekaju. A tek tu i tamo izda se poneko saopštenje ili izjava ministra. 
 - Kod nas je odomaćena praksa da tek kada nešto "dogori do nokata", država pod pritiskom krene da rešava problem. Evo, najsvežiji slučaj je sa otkupnom cenom mleka, koju su nadležni bukvalno ignorisali sve dok, pod konstantnim pritiskom Udruženih proizvođača mleka, problem koji postoji već šest godina nije konačno uzet u razmatranje. Vlada i Ministarstvo poljoprivrede tek sada su krenuli da preduzimaju konkretne mere za spas mlečnog sektora, a da je postojala politička volja, mlekari sigurno ne bi došli u situaciju u kojoj su sada, kaže prof. dr Miladin Ševarlić, donedavno poslanik u Skupštini Srbije.
 
Ceh neorganizovanosti
 
 Sve ovo što se dešava u mlečnom, istovremeno otvara pitanja i u drugim sektorima koji su bremeniti problemima. Zato se i postavlja pitanje: koliko su (ne)udruženi poljoprivrednici jaki i imaju li pregovaračku snagu da se, kroz postojeći sistem donošenja odluka, izbore za svoje interese?
 - Naši poljoprivrednici su na tom terenu, nažalost, veoma tanki. Sitni proizvođači, a njih je najviše, po pravilu su neorganizovani i nekako uvek po strani, (ne)svesno puštajući druge da odlučuju u njihovo ime. To im se, naravno, obija o glavu, jer svojim nekoordinisanim delovanjem i nečinjenjem, kao i nebrigom nadležnih državnih organa, praktično nesvesno utiru put monopolističkom ponašanju otkupljivača i prerađivača, smatra agroanalitičar Milan Prostran.
 Podsetimo, anketa Ministarstva poljoprivrede sprovedena pre tri godine na uzorku od 1.200 domaćinstva, pokazala je da čak 94,7 odsto poljoprivrednika nije učlanjeno ni u jedno strukovno udruženje. Gotovo polovina ne zna koji im sve benefiti pripadaju po Zakonu o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, pa čak nisu upoznati ni sa podsticajima koje dodeljuju lokalne samouprave na čijoj teritoriji imaju registrovano gazdinstvo. 
 Činjenica je da većina poljoprivrednika zazire od udruživanja, a oni koji su u agrobiznisu sami sebi dovoljni, apsolutno su nezainteresovani za bilo kakvo zajedničko delovanje. Doduše, tu i tamo ima dobrih primera organizovanja i zajedničkog delovanja prema nadležnim državnim organima, naročito voćara (malinara), stočara, pčelara... 
 - To su, rekao bih, više iznuđeni potezi i reakcija na određenu situaciju u sektoru, pogotovo kada se radi o cenama proizvoda, nego plod dobre organizovanosti udruženja i osmišljene strategije za ostvarivanje zajedničkih ciljeva, kaže Miroslav Kiš, predsednik Asocijacije proizvođača Srbije, koji ima desetogodišnje iskustvo u radu sa udruženjima. 
 
Kontrola tržišnih poremećaja
 
 Po dostupnim podacima, u ovom momentu u Srbiji je registrovano bezmalo 300 raznoraznih udruženja poljoprivrednika i asocijacija. Međusobno su slabo povezani i umreženi i, sem u izuzetnim slučajevima, ne komuniciraju. Najgore od svega je to što oko zajedničkih tema i problema često imaju dijametralno suprotstavljene stavove, posebno kada se radi o merama agrarne politike, kao i o metodu i načinu ostvarivanja sektorskih ciljeva. 
 Od zvaničnika Ministarstva poljoprivrede i Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu u kontinuitetu stižu poruke i preporuke poljoprivrednicima za udruživanje. Sve donedavno nije bilo rešenja niti modela kako da se to uradi, a da poljoprivrednici osete sigurnost i boljitak zato što se nalaze pod nečijim okriljem. Nedavno usvojeni Zakon o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda proizvođačkim organizacijama (sadašnjim udruženjima poljoprivrednika) pridaje daleko veći značaj i pravno utemeljenje.
 Ove organizacije ubuduće se neće oglašavati samo u slučaju nekih drastičnijih tržišnih poremećaja i cenovnih oscilacija, kao što je dosad bila praksa, već treba da budu novi i važni subjekti na tržištu i funkcionišu po uzoru na slične u Evropskoj uniji. Osim što bi, sa određenim zakonskim odredbama, imale jaču pregovaračku moć prema prerađivačkoj industriji, ovim organizacijama, po pomenutom zakonu, sada je omogućeno da se međusobno udružuju, kako sektorski tako i da formiraju međugranska udruženja. Predviđeno je da prvih pet godina rad i delovanje proizvođačkih organizacija kofinansira Ministarstvo poljoprivrede.
 
Evropski model udruživanja
 
 Bez sumnje, ovaj zakon imaće pozitivan uticaj na poljoprivredne proizvođače, koji će, uključivanjem u proizvođačke organizacije, biti bolje organizovani i samim tim imati mogućnost da poprave svoju poziciju na tržištu. Pojedine zemlje regiona, koje su usvojile zakone o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda, već imaju pozitivna iskustva sa organizovanjem proizvođačkih organizacija. U Hrvatskoj je priznato 17 iz osam sektora, od kojih su za udruživanje najviše zainteresovani voćari i povrtari, zatim proizvođači mleka i mlečnih proizvoda, pa stočari... Prema podacima Eurostata, u Evropskoj uniji je 2017. godine bilo registrovano 3.505 proizvođačkih organizacija. Najviše ih ima Francuska, dok u tri države (Luksemburg, Litvanija i Estonija) nema nijedne. Proizvođačke organizacije ne bore se samo za odobravanje sredstava iz evropskih fondova, već se uključuju i u aktivnosti kao što su zaštita proizvoda s oznakama kvaliteta, uvođenje novih tehnoloških i digitalnih rešenja u proizvodnju...
 Generalno, Zakon o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda, u odnosu na dosadašnju praksu, trebalo bi da donese značajne izmene u udruživanju proizvođača i ojača njihovu pregovaračku moć u odnosu na prerađivače i trgovce hranom i poljoprivrednim proizvodima. Deklarativno i zakonski, to je sada izvodljivo, a kako će to izgledati u praksi umnogome će zavisiti od podzakonskih akata na kojima se radi. U svakom slučaju, svi učesnici u lancu proizvodnje, otkupa i prometa imaće zakonske obaveze i odgovornost. U odnosu na praksu koja vlada decenijama u našem agraru, poljoprivrednicima okupljenim u proizvođačkim organizacijama konačno se pruža prilika da, kroz delovanje u institucijama sistema, ojačaju svoju pregovaračku poziciju, a samim tim i konkurentnost svojih proizvoda na tržištu. 
 K. Rajević
 
 
ZA I PROTIV POLJOPRIVREDNE KOMORE
 
 Dugo su poljoprivredni proizvođači rešenje za svoje probleme videli u formiranju poljoprivredne komore, koja bi zastupala interese svih poljoprivrednika. Iako je bilo pokušaja za njeno osnivanje na nacionalnom nivou, do sada nije postignuta politička saglasnost za njeno formiranje i rad.
 - Najveći otpor dolazio je upravo iz vladajućih struktura privrednih komora, jer su, finansijski i organizaciono, bili ugroženi njihovi interesi. Smatralo se, kao što je i danas slučaj, da su gransko udruživanje i delovanje poljoprivrednika kroz institucije komore sasvim dovoljni da bi interesi poljoprivrednih proizvođača bili iskazani. Ali, pokazalo se, pogotovo u tranzicionom periodu i loše sprovedenoj privatizaciji agrara, da poljoprivrednike nije imao ko da (za)štiti. Da je tada postojala poljoprivredna komora, položaj poljoprivrednika i njihov status, siguran sam, danas bi bili sasvim drugačiji, kaže Milan Prostran, dugogodišnji predsednik Odbora za poljoprivredu Privredne komore Srbije.