*  Domaćinstvo Graovac se bavi govedarstvom i ratarstvom na 90 katastarskih jutara, koje je podređeno obezbeđenju dovoljno hrane za farmu krava i tov junadi sa oko 90 grla, jer su im finalni proizvodi mleko i tovna junad
 
Milutin Graovac iz Velebita kod Kanjiže završava studije na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, smer stočarstvo, a ne manjka mu prakse u rodnom selu. On se u pogledu povratka sa studija iz grada u selo nije mnogo dvoumio. Pod istim krovom Milutin i otac mu Đorđe Graovac vode dva poljoprivredna gazdinstva, baveći se govedarstvom i ratarstvom na 90 katastarskih jutara, koje je podređeno obezbeđenju dovoljno hrane za farmu krava i tov junadi sa oko 90 grla, jer su im finalni proizvodi mleko i tovna junad.
- Najbolje je danas nekako biti svoj gazda. Lakše je uz porodicu zajedno živeti i raditi, nego u gradu biti podstanar, jer bez obzira na diplomu, teško je naći posao i obezbediti egzistenciju, uveren je Milutin.
U stajama, na njivi i kod kuće u Velebitu niko ne pita za diplomu, ali znanje uvek dobro dođe da se primeni u praksi, a Milutin napominje da ko hoće taj i radi. U gazdinstvima porodice Graovac ima šta da se radi, pogotovo što im je glavno opredeljenje govedarstvo, a iz ratarske proizvodnje praktično sve završava kao stočna hrana. Suša je ove godine ostavila traga, međutim, Milutin kaže da će se truditi da održe broj grla matičnog stada, ali ukazuje da će možda ispaštati tov.
- Nećemo imati kukuruza za berbu, jer je sa svih 50 jutara otišao u silažu. Tu smo uštedeli na beraču i kombajniranju, ali računica sigurno neće biti ista. Kupovaćemo koncentrovanu hranu, što i možemo, a kabastu hranu moramo imati našu. Računamo da smo spremili više od 600 tona silaže, da bude dovoljno tokom cele godine, pa čak i da pretekne. Posao na spremanju silaže trajao je 12 dana. Već smo i otvorili prvi silos koji smo napunili. Lucerku imamo na 20 jutara, prva dva otkosa su bila solidna, treći i četvrti jako loši, ali biće dovoljno sena, jer je preteklo od lane, svodi bilans mladi domaćin.
Na farmi je oko 30 krava, od kojih je 25 na muži, a 10 je zasušeno, ostalo su telad, junice i tovna junad. Mlekari "Imlek" u Subotici mesečno isporučuju oko 17.000 litara mleka. Sva telad ostaje na farmi, mušku telad tove, a žensku uglavnom ostavljaju za dalju reprodukciju. Godišnje utove do 20 junadi, a sadašnja cena od 1,9 do dva evra po kilogramu je zadovoljavajuća, pogotovo što drže simentalska grla koja su cenjenija i postižu za njih dobru cenu kod kupaca.
- U tovu junadi je period ulaganja veoma dug, ali trenutno se isplati, imajući u vidu da smo pre pet ili šest godina za kilogram žive vage dobijali 1,25 evra, tako da znamo i za mnogo gore. Čekamo subvenciju za ovu godinu od 25.000 dinara po matičnom grlu, koja još nije isplaćena. Bilo je obećanja da će se isplatiti početkom prošlog meseca, a s obzirom na to da nam subvencije sleduju za više od 30 grla, to je ozbiljan novac koji bi nam dobro došao za ulaganja u jesenju setvu, jer sve moramo odmah da platimo gotovinom, kaže Milutin.
Ovaj mladi domaćin smatra da predloženo povećanje premije za mleko sa sedam na 10 dinara značajno može da utiče da se stanje u mlečnom govedarstvu popravi, ali ne vidi efekte referentne laboratorije u Novom Sadu koja je počela s radom, pogotovo što su bili zadovoljni radom laboratorije u subotičkoj mlekari. Cena mleka koju na farmi "Graovac" postižu je 34 dinara, a zbog usklađivanja sa prosečnom cenom mleka u EU, koja trenutno iznosi 36-37 dinara, Milutin očekuje da će se povećati možda već krajem godine. "Imlek" i mleko i premiju isplaćuje na vreme, što je prema Milutinovim rečima za pohvalu.
- Nije sve baš toliko crno u agraru, država se bori koliko može, ali trebalo bi neki prioriteti da se izdvoje, jer od poljoprivrede živi značajan deo ljudi. Mala gazdinstva su najugroženija. Uz premiju iz državne kase cena mleka nije loša, ali mislim da zaslužujemo više, jer je poljoprivreda uvek morala da održava socijalni mir u ovoj državi, pa bi bio red i da nam se oduži. Mi želimo samo malo da nam se vrati, ne mora toliko koliko je poljoprivreda do sada iznosila na svojim plećima. Ne bi bilo u redu da podsticaji koji se daju popiju i pojedu jeftino mleko i drugi poljprivredni proizvodi. Pozdravljamo mi odluke države da se subvencioniše nabavka mašina, kupovina matičnih stada, sistemi za navodnjavanje i druga ulaganja. Sve je to lepo, ukoliko bi moglo da se iskoristi. Treba proizvođačima pošteno platiti mleko da oni imaju novac čime ponuđeno da iskoriste. Xaba podsticaji ako ljudi preživljavaju i nemaju sredstava da ulažu u unapređenje gazdinstva, kaže Milutin.
Mladi Graovac je opredeljen da ostane i privređuje na poljoprivrednom gazdinstvu. Kada je upisivao fakultet, kaže, nije baš tako mislio, jer nekako svi dok su mladi maštaju da rade i žive lagodnije u gradu.
- Međutim, sada je već sve nekako došlo na svoje i sve manje vidim sebe na nekom drugom mestu ili u gradu. Mislim da je ostanak na selu najbolja odluka, pogotovo što sam se nedavno oženio izabranicom Juditom Gutaši iz Kanjiže i čekamo prinovu, kaže Milutin.
Već decenijama mladi iz Velebita su uglavnom odlazili na školovanje ili zbog posla u gradove i tamo ostajali. Tako je i iz Milutinove generacije, od dvadesetčetvoro koliko ih je bilo u srednjoj školi u Kanjiži u Velebitu ostalo četvoro i dvoje-troje u Kanjiži.
- Ostali su se razišli kud koji, najčešće za poslom, konstatuje Milutin. - U Velebitu su inače oduvek više ostajali momci, a cure su se većinom udavale i odlazile iz sela. Prilikom opredeljenja, ostati u selu ili nekud otići, mislim da preovlađuje prividan osećaj da je ovde na selu loše, da ništa ne valja, da je lagodnije u gradu možda raditi za manje novce. Mnogi se povinuju po onoj narodnoj da je bolje da su zadnji u gradu, životareći od male plate, nego biti prvi u selu. Iz moje generacije ima par njih koji su baš uspeli, završili visoke studije, zaposlili se i ostvarili uspešnu profesionalnu karijeru, ali ima i nekih koji su u gradu, nemaju zaposlenje i ništa ne rade, mada bi ovde imali šta da rade na svojoj zemlji. Ovde je život mnogo zdraviji, najveći deo hrane sami proizvodimo što je sigurno zdravije nego iz marketa, ali uz sve to, na selu nemamo dosta toga što je u današnje vreme u 21. veku potrebno za život.
Otac Đorđe kaže da i pored teških prilika u poljoprivredi, mladi u selu vide budućnost i hoće da ostanu, ali da je neophodno izgraditi infrastrukturu, što bi trebalo da bude prioritet.
- Za nas kao roditelje lepo je da su deca tu, a kako je deci, drugo je pitanje, pa je na njima da se opredele i odluče, sagledaju gde im je lepše živeti, kaže Đorđe. - Moguće da je u Beogradu ili Novom Sadu bolje, ali mi se trudimo da im ovde pružimo podršku. Koliko u tome uspevamo pokazaće vreme. Polovinu imanja sam prepustio Milutinu, da bude svestan da sam ozbiljan, da se ne šalim, da može da planira budućnost. Radimo ortački, ne bežimo od posla, a mora se izdržati i kada je računica loša i istrajavati da agrar egzistira u stabilnijim uslovima. Na selu svi koji imaju želju i volju mogu da rade, a ko neće, taj mora ići u grad da se snalazi i životari, smatra Đorđe Graovac.
Milorad Mitrović
 
15. septembar 2017.
 
 
Projekat je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu "Mladi poljoprivrednici u svakoj seoskoj kući" nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.