*  Nekada su korišćeni kao vučne životinje, a danas su sve više na ceni njihovo meso i mleko koji se proizvode na ekološki prihvatljiv način
Borislav Vuletin iz Zrenjanina vlasnik je u našoj zemlji jedinstvene farme vodenih bivola koja se nalazi na ušću Begeja u Tisu  sa banatske strane.   Prve bivole nabavio je pre osam godina želeći da ove lepe, već pomalo zaboravljene životinje vrati na prostor na kojem su vekovima živele.
 
- Bivoli na našem području žive već 1.500 godina i bilo ih je puno do Drugog svetskog rata, a nakon toga su otišli u zaborav, jer su ove životinje koje su služile za obavljanje teških polova zamenili traktori. Računica nije bila na njihovoj strani ni kada je u pitanju proizvodnja mleka, jer se pokazalo da su krave mnogo rentabilniji proizvođači, priča Vuletin.
Međutim, ova računica i nije baš potpuno tačna, tvrdi Vuletin. Jer, iako krave daju 20 i više litara mleka dnevno, a bivolice svega šest-sedam, kravama treba obezbediti  bolje proizvodne uslove dok bivoli sve vreme povode na otvorenom i pasu. Mleko bivola je kvalitetnije, bogato je hranljivim materijama, znatno je masnije od kravljeg, a od njega se lakše pravi sir. Prema dostupnim podacima potrebno je šest litara bivoljeg mleka za kilogram kvalitetnog sira, dok je za istu količinu kravljeg sira potrebno deset litara mleka.
 - Za bivole je karakteristično što ne vole da ulaze u štalu. Uđu samo ako pada neka ledena kiša ili grmi, ali retko borave unutra iako su vrata štale stalno otvorena. To je zbog toga što ove životinje ne vole skučen prostor. Kada bivolica treba da se teli, ona se izdvoji od drugih životinja i ode u šumu, a kasnije se samo pojavi sa teletom, priča Vuletin i kaže da veterinar nema posla na ovom imanju, jer su životinje izuzetno otporne i zdrave. 
Ovo stado bivola boravi na velikoj površini na kojoj se nalaze šuma, jezero i pašnjaci, sve ograđeno električnom pastiricom. Karakteristično za ove životinje je da pašnjake održavaju čistim od šiblja i drugog rastinja. Vlasnik kaže da sve do prošle godine nije dokupljivao nikakvu hranu za njih, međuti lane se broj toliko povećao da ipak mora da kupi ili proizvede deo hrane, prvenstveno u zimskom periodu. Najčešće je to leguminozno seno.
Ove životinje poznate su po tome što većinu vremena provode u vodi pa otuda i njihovo ime. Kupaju se po nekoliko puta na dan i često celo krdo boravi u vodi tako da im vire samo rogovi i njuška. Vrsta koju gaji Vuletin potiče iz Azije iako je domestifikovana na našim postorima pre više hiljada godina. U Aziji ih koriste kao radna goveda na plantažama pirinča. Poznato je da pirinač raste u vodi što ovoj životinji u potpunosti odgovara.
Bivolice daju mleko odličnog kvaliteta od kojeg se proizvodi specijalni sir mocarela koji, ako je izrađen od ove sirovine, ima visoku cenu.
- Mi ne muzemo životinje, jer ih uzgajamo u sistemu karava-tele, mada s vremena na vreme, kada nam to one dozvole, probamo ovo mleko. Ni meso ne prodajemo jer nemamo dovoljan broj životinja. Imamo u planu da dalje uvećavamo stado, pa kada dostignemo broj od  oko 150 grla razmislićemo i o plasmanu, priča Vuletin, i kaže da bi to moglo da se desi već narednih godinu-dve jer bivoli godišnje imaju po jedno tele, a u planu mu je da sve životinje zadrži za proširenje stada.
Iako ima u planu da uskoro prodaje bivolje proizvode, kaže da to neće ići lako jer tržište nije razvijeno i ljudi ne prave razliku između različitih vrsta mesa ili mleka. S druge strane, kako dodaje, u EU postoji tražnja za bivoljim mesom, mlekom i sirom koji tamo imaju i odgovarajuću cenu, pa nije nemoguće da se ugovori plasman za ovo tržište. U EU se dodatno vrednuje što se ovi proizvodi dobijaju u skladu s ekološkim principima i očuvanjem životne sredine.
Vuletin je inače programer, a bivole za sada uzgaja iz hobija pa mu nije  toliko teško da čeka da stado dostigne veličinu kada će moći i da donosi zaradu. Kaže da ga boravak uz ove mirne životinje u prirodnom ambijentu opušta. Osim bivola ima i živinu, koze, pa se na njegovoj trpezi neretko nađu morčija supa  i bivolje meso, čime malo ko danas može da se pohvali.
Tekst i foto: A. Milić