* Od kozjeg mleka pravi tri vrste trapista, "staru krišku", mladi sir, ličku basu, rikotu. Stari sir "premijum" namenjen najzahtevnijim kupcima
 
Milan Ćuk  iz Banatskog Karađorđeva jedan je od pionira kada je u pitanju kozarska proizvodnja u Srbiji. Među prvima je imao veći zapat ovih životinja, a proizvodnju je iz godine u godinu širio. Danas ima 150 umatičenih grla isključivo sanske rase, bavi se proizvodnjom mleka, a svu proizvedenu količinu prerađuje u sir. 
Kozarstvom je počeo da se bavi 2003. godine i tada je imao mešovito stado u kojem su bile i sanske i alpske koze. Međutim, s vremeniom su se, prema njegovim rečima, sanske pokazale kao bolje, pa je odlučio da uzgaja samo ovu rasu. To je pomalo neuobičajeno ako se u obzir uzme opredeljenje velike većine domaćih kozara koji gaje upravo alpsku rasu koza.
- Popularnost alpske rase dovodim u vezu, pre svega, s većim izborom jarčeva u našoj zemlji, dok je do kvalitetnih jarčeva sanske rase nekada bilo teško doći. Međutim, sanska koza je  mnogo rentabilnija, ali ima i veću proizvodnju mleka iz prostog razloga što njena laktacija traje duže. Primetio sam da alpske koze neposredno nakon oplodnje prestanu da luče mleko, dok kod sanskih to nije slučaj. One proizvode mleko sve dok dobijaju dovoljno vode i hrane, objašnjava Ćuk.
Koze hrani suvim senom i lucerkom, a pravi i koncentrat od useva koje sam proizvodi na 40 katastarskih jutara sopstvene zemlje. Izbor hrane je najvažniji kako bi se osigurao dobar kvalitet mleka. Ćuk tvrdi da upravo ishrana suvom hranom i koncentratom  osigurava proizvodnju mleka bez karakterističnog misrisa koji mnogima smeta.
- Koze muzem od druge do šeste laktacije, a nakon toga ih prodajem. Tokom četiri meseca godišnje, kada imaju najveću proizvodnju, one daju više od četiri litra mleka dnevno. To je odličan rezultat ako se uzme u obzir da proizvodni uslovi u mom domaćinstvu mogu još da se poboljšaju, a onda bi rezultati bili još bolji, kaže Ćuk i napominje da je i ovako više nego zadovoljan. 
Ovaj proizvođač ne prodaje mleko, nego celokupnu proizvedenu količinu preradi u sopstvenom pogonu. 
- Pravim trapist i u ovom tipu sira imam tri vrste. To su domaći trapist, dimljeni, kao i mediteran varijanta, u koju je dodato začinsko bilje: majčina dušica, ruzmarin i beli bosiljak. Takođe, radim "staru krišku", mladi sir, ličku basu, rikotu, a imam i surutku. Proizvodim i stari sir koji sam nazvao "premijum". To je sir koji odležava u prostoriji za zrenje na određenoj temperaturi i vlažnosti više od šest meseci. Reč je o vrhunskom proizvodu koji je po strukturi najsličniji parmezanu, ali je još bogatije arome.
Svoje proizvode, kako kaže, najviše prodaje u Beogradu, u hotelima i kafanama koje žele da u svovjoj ponudi imaju autentične i kvalitetne proizvode. Redovan je učesnik sajmova i manifestacija na kojima se prodaje zdrava hrana, pre svega malih proizvođača.  Potencijalni kupci mogu ga videti na sve popularnijim noćnim marketima u Novom Sadu i Beogradu, festivalu "Ukusi Vojvodine" i sličnom.
Cene sireva su različite, u zavisnosti od postupka proizvodnje. Najjeftiniji su rikota i lička basa koje prodaje za 400 dinara po kilogramu, mladi sir je 800 dinara, trapist  se prodaje za 1.000 do 1.400 dinara, dok je cena "premijum" sira, čija je izrada najkomplikovanija i najdugotrajnija, 2.000 dinara.
Govoreći o aktuelnoj situaciji u kozarstvu, Ćuk napominje da je sada sve znatno bolje. Lakše se pronalaze kvalitetni jarčevi, jer je velika farma Beocapra iz Kukujevaca uvezla petnaestak linija. I privatnici su počeli da uvoze, tako da jarčeva ima u Kikindi, Vršcu... Zahaljujući tome, danas je, kako kaže, mnogo lakše naći priplodne jarčeve koji nisu u srodstvu. 
- I subvencije po grlu su veoma dobre, međutim, odnos države prema nama koji se bavimo ovim poslom bi mogao biti bolji. Moje koze se jare u februaru, prva selecijska smotra je u junu, inspektor drugi put dolazi u septembru-oktobru. To znači da se koza ojarila, mi smo je registrovali, bila je na smotri, ali ako je u međuvremenu prodamo ili  ugine, za te koze se ne daje ništa. Smatram da to nije u redu, kaže Ćuk. 
Slaže se da je u redu što postoji donja granica brojnosti za dodelu subvencija i da ne treba stimulisati one koji gaje nekoliko grla. Međutim, napominje da kozari imaju mnogo više troškova nego ovčari, ali dobijaju isti nivo subvencija.
- Mi moramo da kontrolišemo kvalitet mleka svakog meseca, uzorak po kozi se plaća 60 dinara, a ovčari, na primer, nemaju taj trošak. Plaćamo i troškove matičenja, troškove stručne službe koja radi smotru. Kada se sve sabere, oko 30 odsto iznosa subvencije odlazi na ove troškove.
Nedavno je registrovao malu mlekaru, jer mu je cilj bio da dobije dozvolu za preradu veće količine mleka. Registracija omogućava da mesečno preradi 5.000 litara mleka. Objašnjava da mogućnost prodaje na kućnom pragu za njega nije imala neki značaj, jer su mali proizvođači tim zakonom ograničeni na prodaju do 200 litara nedeljno. Domaćinstvo Ćuk toliko dnevno proizvede, pa otuda i odluka da se registruje pogon za preradu.
Rukovođenje mlekarom preuzela je ćerka, koja je registrovala sopstveno gazdinstvo i polako preuzima porodični posao. Ćuk kaže da nema velike planove za sebe, ali želi da pomaže deci koliko god može. Ima troje dece, a ćerka je već odlučila da želi da se bavi ovim poslom. Milan Ćuk napominje da bi voleo da još neko od dece ostane na porodičnom imanju i da tu budu svoje gazde. Međutim, to je odluka koju će oni sami morati da donesu.
Tekst i foto: A. Milić