* Zašto u PIO fondu rangiranjem za besplatno banjsko lečenje poljoprivredne penzionere svrstavaju u građane drugog reda

Slavko Gajicki iz Zmajeva ima 91 godinu i već 25 godina je starosni poljoprivredni penzioner s penzijom 11.506 dinara. Iako ispunjava sve uslove po osnovu visine penzije i zdravstvenog stanja, nikad do sada nije koristio pravo na konkursu Republičkog fonda za penzijsko invalidsko osiguranje na besplatan oporavak u nekoj od banja u Srbiji. No, teret godina i hronične bolesti prelomili su da ovaj uzorni domaćin ove godine sa suprugom Milanom, takođe poljoprivrednim penzionerom, u aprilu podnese zahtev PIO fondu za banjski oporavak.
 Uredno i na vreme Gajicki su predali potrebnu dokumentaciju Opštinskom udruženju penzionera u Vrbasu, koje po utvrđenim kriterijumima "filtrira" sve zahteve i konačan spisak dostavlja PIO fondu. Nedugo zatim istaknuta je i rang lista na kojoj je ovaj vremešni bračni par ubedljivo bio prvi. Obradovali su se, naravno, misleći da je sve rešeno, očekivali da im jave termin za odlazak u banju. Umesto toga iz Opštinskog odbora penzionera usmeno su obavešteni da, kako kaže Gajicki, za poljoprivredne penzionere u PIO fondu nema novca i da je istaknuta rang lista za njih praktično nevažeća.
U prvi mah Gajicki nisu mogli da poveruju šta im se dešava. Iako su ceo život proizvodili hranu za ovu državu, često i na svoju štetu, ovakvim potezom PIO fonda praktično sav taj trud je obezvređen, jer su, kako i sami kažu, svrstani u građane drugog reda. Kao dugogodišnji pretplatici obratili su se listu "Poljoprivrednik" ne da bi, ističu, obelodanili ceo slučaj, već kao poučan primer svim drugim poljoprivrednim penzionerima koji nameravaju da idu u banju o trošku PIO fonda, šta mogu da (ne) očekuju.
Ovaj i slični slučajevi diskriminacije poljoprivrednih penzionera i tretman na kokursu PIO fonda za besplatno banjsko lečenje, koliko god izgledalo otužno ipak nije iznenađenje. Na ovom naizgled bizarnom primeru do koske je ogoljen materijalni i višedecenijski neprihvatljiv društveni status primalaca poljoprivrednih penzija koji je po svemu dostigao svoju kulminaciju. Vremešni bračni par Gajicki, kao nesrećna paradigma svih poljopenzionera, svakako je najmanje kriv za ponižavajući tretman u PIO fondu. Verovatno se slično događa i drugim poljoprivrednim penzionerima u Srbiji, ali oni zbog toga ni najmanje ne treba da se osećaju poniženima.
Ako nekom zbog svega ovoga treba da crveni obraz, to su van svake sumnje odgovorni u PIO fondu, ali i Ministarstvu poljoprivrede. Godinama pričaju i obećavaju, ali očito nisu u stanju da na državnom nivou reše status poljoprivrednih penzionera, a samim tim ni njihov društveni položaj. Jer da nije tako, 178.000 poljopenzionera u Srbiji bi danas sigurno imalo, ako ne potpuno jednak, ono bar ravnopravan položaj, kada se radi o odlasku u banje, u odnosu na sve druge starosne i invalidske penzionere. Ovako proizilazi da se zbog zakonski nerešenog penzijskog osiguranja, manjka uplata i novca u kasi PIO fonda osećaju beznačajnim i manje vrednim, što je s društvenog aspekta nedopustivo.
Imajući sve ovo u vidu, nadležni bi, ako već ni uz pomoć eksperata Svetske banke godinama ne mogu da donesu novi zakon i reše dug poljopenzionera PIO fondu od 160 milijardi dinara, mogli bar da svestrano razmotre i promene kriterijume za upućivanje na oporavak u banjama. Stanje i visina uplata doprinosa PIO fondu sigurno ne mogu i ne smeju biti odlučujući u rangiranju ko ima manje ili više prava da ide na banjski oporavak. Kao hranioci nacije, poljopenzioneri, s prosečnom penzijom 11.611 dinara, svakako zaslužuju društveno pravedniji tretman od onog koji je, u celom ovom slučaju, ni krive ni dužne, u poznim godinama, zadesio bračni par Gajicki.

K. Rajević