* Slovaci su uspeli da  od svog jezika, nošnji, kulinarstva i umetnosti naprave brend prepoznatljiv ne samo u našoj zemlji nego i u svetu
Slovaci su narod koji daje poseban pečat multikulturalnosti Vojvodine, jer su uspeli da sačuvaju niz specifičnih običaja od kojih su mnogi utkani i u svakodnevne aktivnosti. Oni su vekovima, negujući tradiciju, od svog jezika, nošnji, kulinarstva i umetnosti napravili brend prepoznatljiv ne samo u našoj zemlji nego i u svetu. Na pomen  vojvođanskih Slovaka  pred očima se ređaju slike žena u bogato ukrašenim nošnjama  s karakterističnim širokim suknjama i uredna ušorena sela s mnogo kuća okrečenih u plavo.  Ko još nije čuo za čuvenu Zuzanu Halupovu, naivnu slikarku koja je na svojim delima ovekovečila detalje iz života vojvođanskih Slovaka, ili za slovački kulen, rezance s makom...
- Kulen jeste zaštitni znak Slovaka, ali mislim da se najbolji pravi u Bačkom Petrovcu. Neki tvrde da je mikroklima odgovorna za kvalitet. Međutim, smatram da je najvažnija tehnologija koja uključuje meso određenog kvaliteta, kvalitetnu sušenu začinsku papriku, ali je važan i postupak sušenja kulena koji porazumeva dimljenje na višnjevom drvetu.  Pripremljeni kuleni se najpre dime kratko, pa se zatim to vreme postepeno produžava, a važna je i njihova udaljenost od izvora dima koja se takođe mora menjati. Nakon toga dolazi proces zrenja, a ako se sve uradi onako kako treba, ovako pripremljen kulen može veoma dugo da se čuva, priča Maria Gašparovska, predsednica Udruženja petrovačkih žena u Bačkom Petrovcu.
Ovo udruženje baštini sve ono što je karakteristično za život vojvođanskih Slovaka, a postoji i s prekidima radi od 1921. godine. Najveće je udruženje koje okuplja Slovake na teritoriji Vojvodine. U ovom mestu nalazi se i sedište asocijacije slovačkih žena koja u svom okrilju ima 24 lokalna  vojvođanska udruženja koja okupljaju čuvare tradicije Slovaka. Udruženje u Bačkom Petrovcu ima oko 60 članova, uglavnom starijih žena koje šiju, vezu, prave tradicionalna jela, organizuju brojne manifestacije, ali i gostuju na drugim skupovima. Sve je to prilika da prikažu svoje umeće, ali i kulturno nasleđe.  Imaju i stalnu postavku u prostorijama Udruženja gde se svakodnevno mogu videti eksponati koji svedoče o običajima Slovaka karakterističnim za svakodnevni život, poslove u polju, svadbe...
- Ono čime se Udruženje najviše bavi jeste pravljenje tematskih izložbi u čijim postavkama učestvuju sve članice, ali i žitelji Bačkog Petrovca od kojih pozajmljujemo eksponate. Na taj način širu publiku upoznajemo s različitim aspektima  života vojvođanskih Slovaka. Izložbu za Slovačke narodne svečanosti, koja je nedavno održana po stoti jubilarni put, postavljale smo nedeljama radeći po ceo dan. Za ovu izložbu eksponati su nam stizali iz svih udruženja koja rade u okviru asocijacije, a posetioci su imali priliku da vide rukotvorine, autentičnu hranu, ali i različite nošnje. Naime, iako su slične, slovačke nošnje nisu iste u Bačkom Petrovcu, Selenči, Aradcu, Plandištu. Prikazali smo i dva kroja iz Slovačke - pješćanski i kijovskki, priča Maria Gašparovska i dodaje da je najozbiljniji posao bio pred samo otvaranje izložbe, kada se kuva svadbarski kupus za učesnike i prave pirohi,  tradicionalno jelo od kuvanog testa punjenog xemom i posutog makom i grizom.
Posetiocima ove, ali i drugih izložbi članice društva nude da probaju brojne tradicionalne kolače poput medenjaka, muškacona, tu su i torte poput doboš,  čokoladne, punč, limun. Gašparovska objašnjava i postupak pravljenja čuvenih slovačkih rezanaca koji se  mogu jesti sa sirom, kupusom, ali i kao slatki s makom, grizom, džemom...
- Za razliku od rezanaca za supu u koje ide više jaja, u obične rezance se stavlja jedno, dodaju se brašno voda i so, a zatim se mese. Testo ne sme da bude pretvrdo. Nakon što malo odmori, razvlači se, seče i odmah stavlja u ključalu vodu. Skuvano se meša sa sastojcima po želji. Kada govorimo o karakterističnim slovačkim  jelima, izdvaja se sarma, koju kuvaju i drugi narodi, ali slovačka uvek ima tačno 10 sastojaka.
Slovačke nošnje su među najživopisnijim narodnim nošnjama s mnogo delova i bogatim vezom. Postoji mnoštvo odevnih delova i u muškoj,  a posebno ženskoj nošnji koji su namenjeni za posebne prilike, ali i svakodnevnu upotrebu.
- Svečana ženska nošnja obavezno ima ukras za glavu koji se zove koljeso. Ispod glavne suknje nalaze se dve bele podsuknje, takozvane šlingerke, a gore se do tela najpre oblači bela košulja "opljetsko" sa širokim rukavima koji se nabiraju i vezuju mašnama. Na košulju se oblači prsluk, ali ispod njega se najpre postavlja marama "cakljaš". Perle su takođe važan deo svečane nošnje i stavljaju se oko vrata.  Preko podsuknji se oblači  svečana crna suknja kašmerinka. Preko nje ide kecelja koja je na kašmerinki uvek crne boje i bogato je izvezena, priča Gašparovska i kaže da nošnje mogu biti različitih boja, ali da svi delovi treba da imaju sličan kolorit.
Starije žene najčešće nose nošnje u tonovima plave boje dok je, na primer, za mladu rezervisana crna nošnja s obaveznom kašmerinkom. Ovakav običaj oblačenja mlade poštovao se do pedesetih godina prošlog veka kada je nošnja za venčanje počela da se izrađuje u beloj boji. Danas se, nažalost, nijedna mlada više ne udaje tako obučena. 
Ono što i danas može da se nađe u mnogim slovačkim kućama jeste ormar pun peškira i posteljine, sve izvezeno i tkano. U posebnoj, svečanoj sobi koja se u starim kućama nije koristila, nego je samo služila za pokazivanje i hvalu, nalazila se i klupa koja je bila toliko velika da je na njoj moglo da se spava. Tu je bio i svečani krevet s posteljinom i redovima jastuka. Bogatije mlade imale su više redova jastuka. Ova soba imala je prozore do ulice kako bi i prolaznici mogli da je vide. Između prozora se postavljalo ogledalo, a ispod njega kalendar u koji je porodica upisivala sve važne datume. Na stolu je stajala Biblija, koja se obavezno čitala nedeljom. 
Ovakva soba deo je stalne postavke Udruženja u Bačkom Petrovcu,  tako da svi koji žele mogu da je vide i podsete se kako se ovde nekada živelo.
 
Tekst i foto: Aleksandra Milić
 
 
IZVOR ŽIVOTA
 
Da tradicija može da se čuva i na savremen način pokazuje restoran "Studnja" u Gložanu, mestu u kojem, takođe, većinsko stanovništvo čine Slovaci. Ovaj restoran postoji od 1982. godine i svojevremeno je bio  čuven ali je, nažalost, pre nekoliko godina prestao da radi. Nedavno ga je kupila i preuredila porodica Bohuš, koja je ujedno vlasnik kompanije "Agroplod" koja se bavi pljoprivrednom proizvodnjom. Starog vlasnika i kuvare restorana uključili su u proces renoviranja i sastavljanja jelovnika tako da posetioci ovog ambijenta mogu da uživaju u tradicionalnim, ali i novim jelima.  Užitak za oko su ručno oslikan nameštaj i drugi detalji koji obiluju karakterističnim stilizovanim cvetovima, prepoznatljivim motivom slovačkog narodnog slikarstva. Za kompletan užitak tu su i poribljeno jezero i dečje igralište.
Posebna vrednost ovog restorana je to što na jelovniku nudi hranu od namirnica koje su proizvedene lokalno i uz puno poštovanje agrotehnike i dobre proizvođačke prakse. Tako je jednim potezom učinjeno mnogo korisnih stvari. Očuvana je tradicija, ponuđeno mesto za odmor i relaksaciju nedaleko od Novog Sada , a u isto vreme data je mogućnost da se zaposli lokalno stanovništvo, bilo kroz proizvodnju hrane, bilo kao radnici u restoranskom kompleksu.
- Na meniju restorana su domaći kulen, domaći sir, povrće, sve iz proizvodnje koja je sledljiva i zdrava, odnosno upravo onakva kakvu želi moderan potrošač. Uz to, pružamo mogućnost za opstanak i razvoj malih gazdinstava u skladu s trendovima koji se podstiču i u EU, kaže menaxer restorana Jovica Preradović i dodaje da je filozofija restorana potpuno u skladu s njegovim imenom, koje u prevodu znači  bunar, koji je izvor života.