* Polovinu hrane Slovenija uvozi, a polovinu proizvedu domaći farmeri 
*  Objavljena otkupna cena mora se ispoštovati, a roba platiti u roku od 20 dana
 
Slovenija se prostire na 20.000 kvadratnih kilometara, ima 2.000.000 stanovnika i 170.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, na kojem proizvodi polovinu hrane za sopstvene potrebe. Preostale količine obezbeđuje iz uvoza vrednog milijardu evra. Slovenija nije agrarna zemlja, ima malo obradivih površina i poljoprivrednici preko svojih zadruga u ukupnom državnom prihodu učestvuju sa tri-četiri odsto. Ali ovaj udeo je veoma značajan za državu. Pre svega zato što je zemljište uređeno, nije zaraslo u korov. Osim toga, određen broj ljudi živi od ove privredne grane. Slovenački seljak se oslanja na svoju zadrugu, koja mu je partner na tržištu, a zadruge su povezane u Zadružni savez Slovenije. Duh zadrugarstva sačuvan je i u bankarskom sektoru. Državna banka Slovenije osnovana je pre tri decenije na osnovu kapitala tadašnjih zemljoradničkih zadruga. Iako krize potresaju ovaj sektor, Državna banka Slovenije, odnosno Seljačka banka, čiji vlasnici su poljoprivrednici zadrugari, dobro posluje. Ona je mnogo doprinela osnaživanju slovenačkog seljaka i zadružnog sektora. 
Najveća i ekonomski najsnažnija zadruga u ovoj zemlji je ZZ "Ptuj" iz Ptuja. Ona ima 1.040 zadrugara. Međutim, više od 60 odsto njih svoje zemljište daje u zakup većim poljoprivrednim proizvođačima. Oni se više ne bave poljoprivredom, a posao su potražili u industrijskom sektoru. Prema rečima Marjana Janžekovića, direktora ZZ "Ptuj", ova zadruga u proseku godišnje otkupi 22.000 tona ratarskih proizvoda, oko 2.500 tona krompira i luka, približno 16.000 svinja i 6.000-7.000  utovljene junadi. U Zadruzi je zaposleno 135 radnika. Naš sagovornik posebno naglašava da je tov svinja u Sloveniji izuzetno loš.
- U Sloveniji se proizvede samo četvrtina od 100.000 tona svinjskog mesa, koliko se godišnje potroši. Godišnja potrošnja goveđeg mesa je 50.000 tona i toliko i proizvodimo. Višak  na tržištu se javlja zbog uvoza velikih trgovinskih lanaca. Iz istih razloga imamo višak mleka i živinskog mesa. Iz domaće proizvodnje nedostaju svinjsko meso, povrće i žitarice. Na njihov uvoz se potroši milijardu evra, kaže Janžeković. 
Branko Klemenčić je zadrugar ove zadruge, a ujedno i najveći poljoprivredni proizvođač koji s njom posluje. Obrađuje 160 hektara zemlje i proizvodi kukuruz, pšenicu i meso. Za potrebe tova je 2016. godine izgradio nov objekat u kojem drži 250 tovne junadi. 
- Meso s moje farme izvozi se preko zadruge u Austriju i Italiju. Za pripremu hrane za životinje potrebno mi je 35 hektara pod kukuruzom, ostalo prodajem kao tržišni višak. Godišnje prodam oko devet tona pšenice i 15 tona kukuruza. Kod nas ko ostvari prinos od četiri tone pšenice po hektaru odmah propada.  Ugovori sa zadrugom su na godišnjem nivou i tada nema problema s novcem. Uvek postoji mogućnost da se goveđe meso proda nekom drugom otkupljivaču za nešto veću cenu, ali tu nema sigurnosti. Plasman preko zadruge, iako cena može biti malo niža, obezbeđuje tu sigurnost, a novac mi stiže za 20 do 30 dana od dana isporuke, priča Klemenčić i napominje da svako ko ima veću proizvodnju, poput njegove, mora biti član neke zadruge, jer poljoprivrednik nema vremena da se bavi plasmanom svoje robe.
Naši sagovornici kažu da je evropsko tržište veoma zahtevno i poljoprivrednih proizvoda ima dovoljno, njihove cene padaju, a tržištu se mora prilagođavati. Seljaka niko ne pita da li će proizvoditi ili ne, jer se hrana uvek može uvesti s druge strane. Poljoprivredna proizvodnja u ovoj zemlji je skupa, jer ima male površine i male parcele. 
- Evropsko tržiše ima 500.000.000 potrošača  i mi za njega ne značimo ništa. Generalno, mi smo, ako se poredimo s našim susedima Austrijancima,  napravili veliku grešku. Oni su pre ulaska u EU počeli edukovati svoje stanovništvo da kupuje domaću hranu. Mi smo sa ovakvim osvešćivanjem zakasnili i sada imamo "poplavu" mesa, povrća i svega ostalog, a potrošač dugo nije pitao odakle su stigle te namirnice. Kada je izbila afera oko mesa iz Poljske, u glavama ljudi počelo se nešto menjati. Država je, takođe, sprovela kampanju "Kupujmo slovensko", a domaći proizvodi su označeni oznakom kvaliteta, objašnjava Marjan Janžeković, direktor ZZ "Ptuj".
Po ovoj  oznaci potrošač zna da je ta roba proizvedena u Sloveniji, u kojoj važe veoma strogi zakoni, sve podleže kontroli, od primarne proizvodnje do gotovog proizvoda. Sada se ide u pozitivnom smeru, ali na tome još mnogo treba raditi, poručuju slovenački zadrugari.
Nova agrarna politika EU za period posle 2020. godine, koja akcenat stavlja na smanjenje direktnih davanja za poljoprivredu, a povećanje onih koja se odnose na očuvanje životne sredine u ovoj oblasti, prvo je unela zebnju među slovenačke poljoprivrednike. Sada smatraju da ovaj preokret ipak može biti velika šansa.
- Našim malim proljoprivrednim proizvođačima ovakva agrarna politika može ići u prilog za razliku od zemalja koje imaju veće površine obradivog zemljišta. U tome treba da vidimo svoju šansu. Ali mnogo treba raditi na tome i dokazivati se. I opet se moramo vratiti na potrošača i stalno ga podsećati da imamo strogo zaštićenu proizvodnju, u kojoj ne upotrebljavamo štetna fitofarmaceutska sredstva. Možda bi uz edukaciju građana za pet godina situaciju mogli da preokrenemo u svoju korist.  U nekim situacijama i mi mali proizvođači imamo prednost, kaže Janžeković.
Uloga Zadružnog saveza Slovenije u zajedničkom nastupu ove zemlje na evropskom tržištu je velika. Prema rečima direktora ZZ "Ptuj", zadruge obezbeđuju sigurnost primarnom proizvođaču. Kada se saopšti koja će biti otkupna cena pšenice, to tako i mora biti, a na isplatu se čeka najduže 20 dana. Ukoliko se u tome napravi  samo jedan propust, pašće ceo sistem. U poslednjih 10 godina ZZ "Ptuj" je  pripojila tri zadruge koje su propale. Bile su premale i nisu mogle da opstanu kao takve. Kada je masa veća, troškovi su manji i lakše je preživeti.
- Mi otkupljujemo 7.000-8.000 tona pšenice i zaradimo tri evra po toni. Više ne možemo zaraditi jer smo na tržištu poslovni partneri sa seljacima. Uvek treba imati u vidu da seljak mora prepoznati interes da svoju robu proda zadruzi. Takođe, i mi moramo imati interes da kupimo od njega. Nabavku đubriva, sredstava za zaštitu bilja, dakle kompletnog repromaterijala, zadruga stimuliše da ono za krajnjeg korisnika bude što jeftinije. Od 46.000.000 prometa, koliko smo imali prošle godine, nama ostaje 200.000 evra dobiti. Drugačije se ne može, kaže naš sagovornik i ističe da su zadrugari i kooperanti najzadovoljniji ako poslovnu godinu zadruga završi s pozitivnim poslovanjem, njima redovno plaća otkupljene proizvode po tržišnoj ceni, da može da se razvija, investira i gradi nove centre. To je sva matematika koja za banke baš i nije povoljna. 
Tekst i foto: Jasna Bajšanski