Žene na selu se sve više udružuju, ispoljavaju svoju umešnost, kreativnost i poslovnu aktivnost, i što je još važnije, to prikazuju i tako stiču potvrdu sopstvene vrednosti

Dobre majke, vrsne domaćice, umešne i spretne u kućnim poslovima, ali isto tako vredne u obavljanju radova na njivi i u staji, predane porodici i domaćinstvu koje vode. Tako bi se najkraće mogle opisati seoske žene, koje su stub na kojem počiva domaćinstvo, a ipak nevidljive i u senci svojih muževa, očeva i braće. Malo je onih koje su vlasnici zemljišta, kuće ili nekih drugih nekretnina i koje su registrovane kao nosioci gazdinstava. Poslednjih godina, međutim, dešavaju se značajne promene. Žene na selu se sve više udružuju, ispoljavaju svoju umešnost, kreativnost i poslovnu aktivnost, i što je još važnije, to prikazuju i tako stiču potvrdu sopstvene vrednosti. To potvrđuje i nedavno održan "Sajam stvaralaštva seoskih žena u Vojvodini", nedavno održan u Novom Sadu, gde je rezultat svojih aktivnosti prikazalo više od 200 udruženja žena iz Vojvodine.
Mirjana Hemun iz Maradika, koju je Udruženje poslovnih žena 2013. proglasilo za "Ženu zmaj", jedna je od seoskih žena koje su se među prvima odvažile da slede svoje ideje, rade ono što vole i što najbolje znaju, da to pokažu drugima i pretvore u sopstveni biznis. Počela je od prerade voće i povrća sa sopstvenog gazdinstva, a od 2013. bavi se i turizmom. Preuredila je kuću na Banstolu, u kojoj ima 10 ležaja, a u trpezariji može da ugosti 50 ljudi. Cilj je da gosti probaju hranu koju priprema i prerađevine koje proizvodi, i da, naravno, nešto od toga ponesu kući. Proizvode kupcima šalje i brzom poštom, ali joj je mnogo draže kada ima priliku da ih ugosti. O kvalitetu i autentičnosti proizvoda svedoče nagrade koje je Mirjana Hemun osvojila na različitim manifestacijama. "Skočko fruškogorski", proizvod koji sadrži 18 različitih vrsta semenki, koštičavog i bobičastog voća, prelivenih medom, čiji je idejni tvorac, nagrađen je Velikom zlatnom medaljom za kvalitet na Međunarodnom poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu 2010. Mirjana je dobila i specijalno priznanje za domaću rakiju od šljive i slatko od belih trešanja na beogradskom sajmu etno-hrane i pića.
Vesela, druželjubava, energična i uvek spremna da savetima iz sopstvenog iskustva pomogne i drugima, predsednica dva udruženja -Udruženja žena "Banstolka" i Udruženja češke nacionalne zajednice "Češka beseda Srema", Mirjana Hemun je postala uzor mnogim ženama i podstakla ih da krenu svojim putem i pronađu sebe. Među njima je i Branka Lihvarček, takođe iz Maradika, predsednica Udruženja žena "Vilin salaš". Ima registrovano poljoprivredno gazdinstvo i, zajedno sa suprugom, bavi se ratarskom i voćarskom proizvodnjom. Plodove iz sopstvenog voćnjaka u domaćinstvu prerađuje u džemove, slatka i rakije. Izvesne količine, pre svega povrća, koje takođe prerađuje, otkupljuje od proizvođača u Maradiku. Proizvodi samo onoliko koliko može da proda, a prodaje preko interneta i proizvode dostavlja brzom poštom.
 Očuvanje kulturnog identiteta, negovanje tradicije, kao i zaštita životne sredine, gajenje i prerada lekovitog bilja takođe su preokupacije Branke Lihvarček, koja je porodični salaš, star 200 godina, preuredila u te svrhe. Tu se organizuju različite radionice, o ženskom preduzetništvu na primer, a posebno su značajne one nemenjene deci.
- S decom uzrasta od prvog do osmog razreda Osnovne škole "Branko Radičević" u Maradiku organizujemo radionicu izrade hranilica i kućica za ptice. Ovaj projekat, koji je počeo u septembru i trajaće do decembra, finansira Opština Inđija. Organizuje se svakog petka i subote sa po 20 dece. Kućice i hranilice koje deca naprave tokom radionice postavljaju se na salašu i u parkiću u centru Inđije, objašnjava Branka Lihvarček.
Naša sagovornica želi da se oproba i u seoskom turizmu, pa je u tu svrhu preuredila kuću na Banstolu, čiji je kapacitet šest ležaja.
Ljubica Savatić iz Zasavice već 32 godine na pijaci prodaje povrće i voće. Stekla je stalne kupce, koji su od nje počeli da kupuju i poneku teglu džema, soka, ajvara, barene paprike, pa je pre tri godine odlučila da počne ozbiljnije da se bavi preradom voća i povrća u domaćinstvu.
- U početku sam prerađivala uglavnom plodove iz sopstvene proizvodnje, a kako je posao počeo da se razvija, proširila sam asortiman i povrće počela da otkupljujem i od drugih proizvođača u selu, kaže Ljubica, uz napomenu da je prve godine preradila jednu tonu povrća, a sada prerađuje četiri-pet tona i proizvodi na hiljade tegli.
Sezona prerade traje od maja do oktobra. Počinje s pravljenjem soka od zove, a završava s turšijom i šarenom salatom. U poslu joj pomažu dve snaje, a u jeku sezone angažuje i poneku ženu iz sela. Od ovog posla, kaže Ljubica, može da se ostvari solidna zarada, a s obzirom na to da nijedna snaja nema zaposlenje, namerava da proširi posao i standardizuje proizvodnju. Ali, za to bi joj bila potrebna finansijska podrška, koju ne može sama da obezbedi. Podsticaji države za osnaživanje žena na selu svakako bi dobro došli i Ljubici i drugim ženama, pogotovo mladim, da se odvaže i uplove u vode sopstvenog biznisa.

Tekst i fotografije:
J. Crnobarac