* Tokom šest dana, koliko traje tura, prelazi se 220 kilometara

Padine planine Rudnik obiluju pejzažima nalik onima koje viđamo u Švajcarskoj ili nekoj drugoj nama idiličnoj zemlji. Da taj pogled, vazduh i priroda mogu da se unovče dokazuje zanimljiva družina iz okoline Gornjeg Milanovca i Kragujevca, koja ozbiljno radi na razvijanju seoskog turizma, a u poslu pride i uživaju.
Družinu čine jedan profesionalni trener za preživljavanje u prirodi, jedna studentkinja farmacije, nekadašnji prvoligaški fudbaler i njegova supruga koja je laborant. Njihova misija je da u okviru jahačkih tura strancima pokažu Šumadiju u njenom izvornom obliku, onakvu kakvu je ne poznaju ni mnogi koji žive u Srbiji.
LJubiša Simović, profesionalni trener za preživljavanje u prirodi okupio je oko sebe dvoje mladih koji vole konje i jahanje u prirodi. Jedna od njih je Jovana Miletić iz Kragujevca. Završava farmaciju, ali, po svemu sudeći, apoteka neće biti njeno radno mesto. Ona je vodič u trejlovima ili jahačkim turama na konjima. Njen posao je da strance sprovede kroz Šumadiju, ali ne po asfaltu, već po najlepšim predelima.
Konji su njena strast od najranijeg detinjstva.
- Umesto da izlazim u grad, radije vreme provodim u šumi. Pri kraju sam fakulteta, koji je važan, da eto imam diplomu, ali potpuno sam se posvetila misiji zvanoj priroda. Ovaj posao je odgovoran. Nije, kako neki misle, samo da sprovedeš grupu ljudi kroz šumu. Vodim računa pre svega o njihovoj bezbednosti na terenima na koje oni nisu navikli. Neki od njih su slabiji jahači i staze su im prezahtevne, kaže Jovana.
Ona tvrdi da je ovo jedan od najboljih načina da se strancima pokaže Srbija i velika šansa za razvoj seoskog turizma.
- LJudi su pod stresom u gradovima. Ovde shvate da mogu da piju vodu sa izvora u šumi. To je za njih impresija koju pamte ceo život. Trejl traje šest dana i prelazi se oko 220 kilometara. Celu stazu znam napamet. Prvo sam je prešla peške. Dobro poznajem predele po Šumadiji i toliko sam često u prirodi da šumari, kad nas sretnu, pitaju: "Ima li mesta na kome vas nema?", priča Jovana.
Stefan Bajkić iz Gornjeg Milanovca je tehničar zaštite životne sredine. On je počeo da uči jahanje pre četiri meseca i ujedno da postane vodič. Kaže da je ovo posao iz njegovih snova. Radio je u Milanovcu klasične poslove, ali ipak mu se više sviđa ovaj.
- Nemamo sopstveno zemljište, ali smo dokazali da se i bez poseda može zarađivati. Naši klijenti su uglavnom stranci, koji komforne odmore zamenjuju avanturom. Sledeći korak je da imamo svoje imanje, koje bi nam bilo baza, kaže Stefan, zahvalan Ljubiši Simoviću koji ga je zainteresovao za ovo zanimanje.
Ljubiša je u ovoj grupi zadužen za logistiku i obuku, ali, kako kaže, ravnopravni su i nema podele na šefove i podređene.
- Ima dosta posla. Treba se brinuti o hrani, bezbednosti, smeštaju i gostiju i konja. Prirodni potencijal Šumadije je nemerljiv i to bi trebalo iskoristiti. I ne slutimo koliko ljudi žele da se odmaknu od asfalta. Takođe, animiramo i mnoga domaćinstva na selu koja nude svoju hranu na prodaju. Oni tako zarade na kućnom pragu. Na primer, odabrali smo kuću Ivanovića kao mesto gde stranci mogu da predahnu, tvrdi Ljubiša.
I upravo na toj putanji razvoja seoskog turizma gosti iz inostranstva dolaze do "Vile Melodija". Ova priča počinje od violinskog ključa i seže do Milanske opere, a završava se podno Rudnika na 500 metara nadmorske visine.
Poznati dirigent Milivoj Ivanović rođen je pre više od stotinu godina, ali se o njemu još uvek govori u selu Grabovice kod Gornjeg Milanovca. Njegov sinovac Ivan Ivanović je nekada bio fudbaler. Igrao je u Kragujevcu i Nišu u prvoj ligi, ali u jednom trenutku morao je da prekine profesionalnu karijeru. Njegova supruga Žiža, laborant po struci, radila je u Sloveniji i Srbiji, ali je ostala bez posla. Nekako u to vreme ponuđeno im je da preuzmu kuću Ivanovog strica u njegovom rodnom selu.
- Ovu kuću je stric u tajnosti gradio za svoju suprugu, želeći da je iznenadi za godišnjicu braka. Vilu je, što je za njega bilo i logično, nazvao "Melodija". Mi smo je nekoliko godina kasnije otkupili od strine i počeli da razmišljamo čime bismo mogli da se bavimo. Došli smo na ideju da to bude seoski turizam, s obzirom na to da smo uradili minimalne intervencije u kući, a svuda oko nas bila je priroda. Utom se pojavio i LJubiša koji nam je predložio da budemo važna kota na putu stranaca u jahačkim turama, kaže Ivan.
Njegova supruga Žiža kaže da je počela da sprema hranu i zimnicu, pravi suvenire i, uz mnogo strpljenja i edukacija, posao je počeo da se razvija.
- Organizovali smo ovde etno-fitnes, a to vam nije ništa drugo nego igranje u kolu. Imamo u ponudi i meditaciju u vajatu i doručak u prirodi. Osnova svega je opuštena atmosfera, dobra hrana i ljubaznost. Pronašli su nas i stranci kojima zastaje dah od prirodnih lepota. Spremamo klasične specijalitete, ali volim i da eksperimentišem. Tako se na stolu nađe i varivo od tikvica i šumskih pečuraka, paprike punjene krompirom ili čorba od praziluka, kaže Žiža.
Voće i povrće koje služe gostima Ivanovići sami uzgajaju. Podrazumeva se da ništa od toga nije prskano pesticidima. Zato je i zimnica dobrog kvaliteta i čeka goste na krcatim policama. Ivanovići su zadržali etno-stil koji je voleo i stric Milivoj, te u dvorištu nema ništa od plastike.
Jedan zid u trpezariji namenjen je upravo za očuvanje uspomene na dirigenta koji je ostao upamćen i po tome što nije imao svoju, ali je voleo svu decu iz kraja i pomagao im. Nakon smrti uspeo je da ujedini ljude različitih profesija i pomogne im u misiji da šire glas o lepotama Šumadije i Rudnika. Ujedno i da razvijaju ono od čega bi se moglo lepo živeti - seoski turizam.

Biljana Nenković

KO JE BIO MILIVOJ IVANOVIĆ?

Milivoj Ivanović je iz Grabovice otišao u Beograd na studije violine. Diplomirao je na Muzičkoj akademiji i postao poznat i priznat u svetu klasične muzike. Kritičari su ga okarakterisali kao veštog i temperamentnog umetnika. Bio je dirigent i rukovodilac orkestra KUD-a Abrašević, dirigent Radio-stanice u Beogradu, vodio je veliki broj radio-emisija. Pohvaljivan je kao šef Simfonijskog orkestra Radio Beograda. Od 1958. godine bio je profesor Muzičke škole u Zemunu, a nastupao je i u Austriji, Finskoj, Milanu. Na festivalu u Italiji dobio je Zlatnu umetničku medalju. Bio je saradnik brojnih stručnih časopisa, muzički urednik izdavačkog preduzeća "Prosveta", planer programa Umetničkog ansambla Do
ma JNA u Beogradu.