* Dobra ideja Dragani donela prvih 5.000 evra, koje je utrošila u kupovinu trošne zemljane kuće
* Svoju ljubav prema zemljanoj arhitekturi Dragana i Bojan Kojičić prenose i na polaznike radionica koje održavaju u Mošorinu

Arhitekta je po zanimanju, specijalizaciju za zemljanu arhitekturu završila je u Francuskoj, ali posao u struci u Srbiji nije mogla da pronađe. Ovako svoju životnu priču počinje Dragana Kojičić, mlada i ambiciozna žena, koja je rođena u Novom Sadu, sada živi u Zrenjaninu, a svoj poslovni poduhvat vodi u Mošorinu. Do Mošorina ju je odvela ideja da sama sebe zaposli, i to u struci. Tokom školovanja u Francuskoj radila je s profesorom iz Perua i profesorkom sa Kube. Oni su kupili zemljanu kuću u jednom selu koje je sat vremena vožnje udaljeno od Grenobla. Platili su je 200.000 evra. Kod Dragane se tada javila želja da u Srbiji ima sličnu kuću i, kako kaže, "komad" zemlje. Po povratku u Srbiju počela je da učestvuje na različitim konkursima i projektima. Informaciju o konkursu za čitateljku godine u časopisu "Kosmopoliten" dobila je od prijateljice.
- Bila sam skeptična, ali sam ipak odlučila da apliciram. Časopis je davao 5.000 evra za dobru poslovnu ideju ili specijalizaciju. Objasnila sam da bih za taj novac kupila kuću u nekom vojvođanskom selu, kako bih u njoj napravila centar za zemljanu arhitekturu. Dobila sam rok od jednog dana da im dostavim ponudu da postoji kuća koja može da se kupi za 5.000 evra, priča Dragana.
Zahvaljujući drugarici, naša sagovornica je stigla do Mošorina. Cene kuća koje je gledala nisu se uklapale u raspoloživi buxet. Ipak, jedna kuća, koja je zadovoljavala sve kriterijume, kao da je čekala na nju. I tada je počela avantura. Obnova kuće na način kako se radilo pre jednog veka počela je 2010. godine. Prvo je valjalo ukloniti pomoćne objekte sklone padu. Materijal koji je ostao od njih se reciklirao. Poslednje dve godine Dragana i njen suprug Bojan ozbiljno rade na kući. Krov od biber-crepa zamenjen je trskom.
- Trska je nekada bila jedini materijal za pokrivanje kuća, a istovremeno i najjeftiniji. Sada je jedan od najskupljih materijala, što je i logično, jer je istovremeno i termo i hidro izolacija. Zemljane podove smo iskopali na 40 centimetara dubine i stavljali slojeve šljunka, peska i slame kako bismo na prirodan način sprečili podizanje vlage. U dve prostorije, završni sloj na zemljnim podovima biće laneno ulje, vosak i pigmenti, kako bi izgledali kao mermerna ploča, kaže Dragana.

Ljubav prema arhitekturi Draganu i Bojana najpre odvela u bračne, a potom i u poslovne vode

U svim poslovima pomaže joj suprug koji je istoričar arhitekture i radi u Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Zrenjaninu. Bavi se valorizacijom građevinskog nasleđa u srednjem Banatu. Do sada je, kako kaže, bio samo teoretičar, a sada se mnogo bavi praktičnim radom.
- Potrebno je mnogo praktičnog znanja, jer u knjigama nisu zabeležene sve situacije s kojima se susrećemo u praksi. Ovo posebno važi za zemljanu arhitekturu. Dragana je specijalizirala u ovoj oblasti, ali kada smo počeli da restauriramo ovu kuću, videla je da na terenu nije primenljivo sve ono što je zabeleženo u knjigama. Na primer, ovde je zemlja drugačija i neke stvari moraju da se prilagode našem podneblju, rekao je Bojan.
Kojičići poštuju arhitekturu i koncept kuće i zbog toga primenjuju razne mere tehničke zaštite, počev od konzervacije, preko restauracije i sanacije do adaptacije. Ono što ima zanatsku vrednost, poput vrata ili prozora koji su iz perioda secesije, restaurirano je. Za obnovu se u priličnoj meri koristi reciklirani materijap. Zemlja koja je izvađena iz podova upotrebljena je kao malter. Severni zid od naboja je srušen zbog lošeg stanja u kojem je bio, materijal je upotrebljen za druge namene, a na njegovom mestu podignut je zid od balirane slame.

Prirodni materijali za savremen život

Iako su materijali koji se koriste za obnovu ove kuće prirodni, ona se prilagođava savremenom načinu života.
- U ovoj kući postoje četiri prostorije, a poslednji deo je bio odvojeni modul, odnosno šupa koju smo spojili s kućom. Tu će biti kuhinja s mavarskim lukovima. U trećoj sobi će biti trpezarija, dok će u nekadašnjoj, centralnoj prostoriji, u kojoj se nalazila kuhinja, biti hodnik, kupatilo i stepenište za potkrovlje. Gostinska soba će biti dnevna soba. Trem će uvek ostati to što jeste, jer je predivan. Uostalom, nekada su ljudi tokom leta živeli na tremu. Kada nisu bili na njivi ili radili druge poslove, tu bi dremali, kazao je Bojan.
Napomenuo je da je fasada zanimljiv spoj tradicionalnog i modernog, jer joj je vraćena autentična malterska plastika, ali je zabat potpuno preoblikovan. Ima velike staklene površine, jer je reč o južnoj strani, što je posebno važno, zato što će na tavanu biti spavaće sobe.
U ovoj kući, tročlana porodica Kojičić neće živeti. U njoj će biti Draganino radno mesto, odnosno Centar za zemljanu arhitekturu. U njemu će se odvijati edukacije o savremenim primenama tradicionalnih zanata. U Srbiji za sada nema investitora koji žele projekat i izgradnju moderne kuće od naboja. Ipak, sve je više onih koji žele nešto da naprave i oni kontaktiraju ove mlade ljude.
- Nas dvoje ne možemo sve ovo da radimo sami, jer smo samo vikendom u Mošorinu. Naša ideja je da obučavamo i druge ljude i da te edukacije budu naš izvor prihoda. U početku su nam pomagale naše porodice i naši prijatelji, a onda smo počeli da organizujemo i radionice. Mladi se sve više vraćaju na selo, te je dosta ljudi koji imaju stare kuće, a ima i onih koji žele da naprave kuće od balirane slame i prirodnih materijala. Krajnji cilj je da se bavimo obukom i sertifikacijom majstora za gradnju zemljom, objasnila je Dragana.
Kada su Dragana i Bojan počeli obnovu svoje kuće, uvideli su da je u Srbiji teško pronaći adekvatne majstore, jer mladi nisu zainteresovani da izučavaju zanate. Zato su se i opredelili da od proleća do jeseni organizuju radionice, uglavnom vikendom. To zavisi od projekta i načina na koji se one finansiraju. Ako se finansiraju kroz projekat, radionice su na mesečnom nivou jeftinije. Radi se i volonterski i obično je dnevnica 1.000 dinara.
- Ukoliko se neko iznova vraća, mislimo da smo prijatelji i tada ne naplaćujemo ništa. Inače, osim pravljenja ćerpiča, na radionicama smo radili i zidove od naboja, mešali smo zemlju i slamu. Postoji tehnika koja se zove "laka zemlja". Reč je o nabijanju slame. Tako smo radili zabate. Sada radim završnu obradu kuhinje. Koristim marokansku tehniku utrljavanja kreča i peska da bi površine postale vodonepropusne, objasnila je Dragana.
Kojičići planiraju da će centar za zemljanu arhitekturu zablistati u punom sjaju 2020. godine. Trenutno obučavaju grupu ljudi koja će za koju godinu biti spremna da radi samostalno.

Jasna Bajšanski

U SVETU SE ZEMLJANE KUĆE INDUSTRIJALIZUJU

Interesovanje za gradnju kuća od prirodnih materijala je sve izraženije u Srbiji. U svetu se ovaj trend javio pre četiri decenije. Francuzi, Englezi, Španci i Portugalci sve više zemlju koriste kao građevinski materijal. Ali, u ovim zemljama se javljaju druge krajnosti. Ide se ka industrijalizaciji. Naboj se prefabrikuje i odvozi na gradilište na kojem se samo slaže. To je dovelo do toga da je ovaj materijal jako skup, kaže Dragana Kojičić.