*  Pašni kapacitet suncokreta je preko 40 litara nektara i 80 kilograma polena po jednom hektaru, što ukazuje na to da se radi o dragocenoj pčelimjoj paši
 
S prostora današmjeg Perua i Meksika, ratarska biljka velikog cveta što čitavog dana prati Sunčev disk na nebeskom svodu, a i sama mu je nalik, najpre je stigla u Španiju. Reč je, naravno, o suncokretu, koji je u naše krajeve stigao iz Rusije, da bi nakon Drugog svetskog rata počeo intenzivnije da se gaji i tako postao glavna uljana gajena biljka od koje se prizivodi preko 85 odsto jestivog ulja. Kao što se zna, suncokret je za pčele izvor glavne količinske paše.
O značaju ove biljke za pčelarstvo ne treba mnogo govoriti. Samo podatak da joj je pašni kapacitet preko 40 litara nektara i 80 kilograma polena po jednom hektaru kazuje da se radi o dragocenoj paši za pčele, ali i o biljci kojoj su pčele  izuzetno važne. Naime, pčela kao oprašivač može da poveća prinos ove uljarice za 10 do 20,  pa čak i do 30, 40 odsto.  To su zaista impresivne veličine koje uzgajivači - ratari treba da  imaju u vidu,  a i da cene.
Oplememjivači suncokreta stvaraju roditeljske linije i mjihove hibride ukrštamjem genetski divergentnih linija. Pri tome, uloga pčele u povećamju prinosa bitan je razlog da prilikom selekcionisamja budu uzete u obzir i osobine suncokreta koje su važne za pčelarstvo. To je, pre svega, nektarnost koja je kvantitativno, količinsko svojstvo. Druga, takođe veoma važna osobina je količina i sastav, a samim tim i kvalitet polenovog praha. Takođe, velika pažmja se prilikom selekcije posvećuje i atraktivnosti suncokretove cvasti. Radi se o boji jezičastih i trubastih cvetova. Istraživamja su pokazala da je najprivlačnija boja, a samim tim i posećenost od pčela, bledožuta. Osim nektara i polena, suncokretova cvast  stvara i čitav niz drugih jedimjemja. To su aromatične materije, mjih preko 30, od kojih su neke veoma štetne po pčele, što selekcijom pokušava da se eliminiše. Suncokretova paša često može da bude velika "klopka". U otežanim uslovima, neke sorte intenzivno luče smolasta jedimjemja između trubastih cvetića cvasti. Dolazeći po nektar i polen, pčele se lepe i tako stradaju. Selekcijom se teži stvaramju biljaka koje nisu tome sklone.
Osim na velikim posedima, mala je verovatnoća da će pčelari moći tačno da se informišu o zasejanim hibridima. U svakom slučaju, pre doseljavamja košnica treba da kontaktiraju vlasnika parcele, koji sigurno zna šta je posejao. Međutim, kako pčele pokrivaju teritoriju u krugu od oko tri kilometra, mnoštovo malih poseda daće čitavu lepezu sortimenta, pa time i prinosa. Osim toga, na tržištu se nalazi veliki broj novih hibrida, pa je neophodno informisati se o mjihovim osobinama. 
Pre seobe na pašu treba odabrati parcelu. Prema kojim kriterijumima? Pre svega to treba da je dobro negovan usev: snažne biljke dobrog sklopa, čist od korova, s primemjenim svim agrotehničkim i agrohemijskim merama. Ove posledmje mere mogu biti katkada i fatalne, jer neki sistemični pesticidi mogu da budu pogubni za pčele. Poželjno je da je parcela s bliskim nivoom podzemnih voda kako bi se eliminisao uticaj eventualne suše, što ove godine neće biti od veće važnosti, uzimajući u obzir nezapamćene obilne padavine, ali i to da nije bilo jakih i stalnih vetrova koji bi smamjivali vlažnost vazduha. Parcela treba da bude dovoljno velika zbog mogućeg problema s prenaseljavamjem. Na jedan hektar ne treba postavljati više od jedne košnice. 
Ako se na odabranom mestu već nalaze nečije pčele, dobro je da se učini sve kako se sused ne bi ometao. Rastojamje između pčelimjaka treba da je najmamje 400 metara, jer će u suprotnom, ako se košnice postave ispred zatečenih, u povratku većina pčela ulaziti u novopostavljene. Kada je medobramje intenzivno, sve sabiračice s tovarom biće rado primljene bez obzira što su promašile svoju košnicu. Mnoge će tako uz nektar uneti i varou, ali katkada i neke daleko opakije uzročnike bolesti. U svakom slučaju, leta nikada ne treba postavljati u istom pravcu kao što su zatečene košnice, već popreko na mjega.
A kada se nađemo na parceli, ako su cvasti počele sporadično da se otvaraju, pouzdan indikator nektara su bumbari. Ako ih ima, biće posla i za pčele.
Dejan Kreculj
 
 
NAJBOLJA SU OCEDNA MESTA U HLADOVINI
 
Košnice treba postaviti na ocedno mesto, birajući neuzorane površine, jer je tu zemlja čvršća, pa će ostati stabilne i kada se budu napunile unosom. Odlična mesta su vetrozaštitni pojasevi duž velikih parcela, obično uz melioracione kanale, s drvoredima topola koji će pružati šareni hlad košnicama, a i pčelaru kada bude radio na pčelimjaku. Osim toga, to su i ocedne površine, što je od velikog značaja ako se ponove duže kiše, pa se zemljani putevi raskaljaju. Tada je teško prići, a posebno teško organizovati odlazak sa parcele po završenom medobramju. Ne sme se zaboraviti da su zemljani putevi javni putevi, pa se nikako ne smeju postaviti košnice u takav položaj da pčele izlećući na pašu prelaze preko puta. Ovim se ometa slobodan prolaz ljudi koji rade u polju, a posebno su ugroženi oni koji tuda prolaze zapregom.