Naučna i stručna javnost je pre 2014. godine ukazivala na pogubne ekosistemske efekte koje derivacione mini-hidroelektrane imaju po vodene ekosisteme planinskih i brdsko-planinskih područja, gde ni područja koja su zaštićena nisu ostala pošteđena. Međutim, ovom problemu zaštite prirode se tek odnedavno posvećuje više pažnje u javnosti. Valjda još nije kasno, iako je, po procenama aktivista, nekoliko desetina mini-hidroelektrana već izgrađeno na Jošanici i Samokovki, Resavi, Vlasini, Vrli, Crnovrškoj i drugim rekama planinskih područja Srbije. Posledice su, bez ikakve sumnje, zastrašujuće,  kako po prirodu, tako i po ljude. Pitanje stručne odgovornosti za ovakva dešavanja, koja treba da budu istražena i apsolvirana, neizostavni je deo prekida sadašnje pogubne energetske politike, koja bespovratno uništava sagledane razvojne perspektive ruralnih zajednica planinskih područja radi pretpostavljanja javnog, opšteg interesa privatnom, uz minimalna moguća ulaganja i maksimalno moguć profit povlašćenih "investitora". Mnogo važnije i aktuelnije pitanje je ima li mogućnosti da se uklanjanjem već izgrađenih mini-hidroelektrana, gde je to krajnje hitno, očuvaju posebne, u svetu jedinstvene prirodne vrednosti Srbije, dok šteta ne bude definitivna i nepopravljiva. Potočne pastrmke iz izvorišnih delova reke Vlasine, koje su jedinstvene po mitohondrijalnom haplotipu Da-Vl, registrovanom u banci gena (https://www.ncbi.nlm.nih.gov/nuccore/83416228), i one iz reke Vrle, jedinstvene po konzervaciono još važnijem haplotipu Da-Vr (https://www.ncbi.nlm.nih.gov/nuccore/83416230), već su krajnje ugrožene odvraćanjem vode iz korita tih planinskih reka. Sa više od 800 derivacionih mini-hidroelektrana, predviđenih za izgradnju, mnogim od nenarušenih populacija potočnih pastrmki sa autohtonim Da1 haplotipom (Resava, Samokovka i Jošanica, Crnovrška - Golema reka) i sa drugim jedinstvenim autohtonim haplotipovima, koji postoje samo u Srbiji (u pritokama Božice, Južne Morave, Visočice, Crnog Timoka, Ibra, Pčinje itd.) preti nestanak. I ne samo pastrmkama već i jednodnevkama, kamenjarkama, tularašima, školjkama, puževima, rakovima i drugim vodenim organizmima ekosistema planinskih reka. Imajući u vidu da je Srbija zbog geografskog položaja, klimata - podneblja, reljefa i geološke podloge siromašna površinskim vodama, ubijanje ovakvog prirodnog bogatstva uništavanjem krajnje osetljivih ekosistema planinskih reka ravno je zločinu protiv prirode. Uništavanje planinskih reka i njihovog živog sveta već je uveliko uznapredovalo sprovođenjem pogrešne strategije vodosnabdevanja putem izgradnje akumulacija za zahvatanje skromnih površinskih voda, umesto korišćenja mnogo većih postojećih rezervi podzemnih voda u Srbiji. Kao da nije važno da li će živi svet u vodama područja u srcu jednog od 20 svetskih centara biološke raznovrsnosti biti uništen. Čini se da se čak i žuri s tim da se ovo što je započeto ubrza i završi što pre. Sa (do)sadašnjim izdvajanjima za nauku, naš ponos zbog činjenice koliko znamo o živim bićima naših planinskih vodenih ekosistema stalno se sudara s oprezom i zebnjom koliko toga još ne znamo o ovom svetski značajnom području i šta bi sve moglo nestati bespovratno. A primenom proizvodnje električne energije korišćenjem solarnih panela, individualno ili u vidu elektrana, kao i vetrogeneratora, i čak i hidroelektrana onde gde je i na način na koji je to "ekološki" prihvatljivo, ostvarili bi se mnogo veći energetski prinosi, uz mnogo manje posledica po prirodu i ljude koji od nje zavise. Imajući u vidu koliko bi mali i suštinski nebitan energetski doprinos svih predviđenih mini-hidroelektrana od 3,5 odsto bio u ukupnoj proizvodnji električne energije, ponavljam jednom već postavljeno pitanje: "Vredi li to malo struje toliko nestale prirode?" Velikoj većini građana Srbije sigurno ne vredi.

Prof. dr Predrag Simonović
Biološki fakultet, Beograd