* U Srbiji zvanično ima 17 proizvođača krzna pa se ne može govoriti o ekonomskoj koristi od ovog posla, a evidentan je loš uticaj proizvodnje na životnu sredinu

U okviru Zakona o dobrobiti životinja postoji odredba na osnovu koje se zabranjuje gajenje i ubijanje životinja isključivo zbog proizvodnje kože i krzna. Iako je Zakon usvojen još 2009. ova odredba nije stupila na snagu, jer je zakonodavac želeo da omogući odgajivačima ovih životinja da se preorijentišu na neku drugu proizvodnju. Rok dat za to je 10 godina i ističe 1. januara 2019. godina, kada bi odredba trebalo da počne da se primenjuje. Iako je do nedavno bilo samo pitanje formalnosti da taj period istekne i odredba stupi na snagu, uoči njene punovažnosti počeli su da rastu pritisci odgajivača krznašica, ali i sa vrha vlasti da se stupanje na snagu ove odredbe prolongira ili da se ona potpuno ukine.
Ovim povodom nedavno je zasedao i skupštinski Odbor za poljoprivredu čiji predsednik se zalaže za odbacivanje ove odredbe navodeći da bi se porodice koje se još uvek bave ovim poslom, a zvanično ih ima 17, ostavile bez sredstava za život.
Iz organizacije ORKA, međutim, navode da postoji mnogo više razloga da se prestane sa uzgojem krznašica u zakonom predviđenom roku. Ova proizvodnja, kako ističu iz ove organizacije, je jedna od najprljavijih i mnoge evropske države su je ukinule, druge su, slično kao i mi, propisale prelazne rokove za prestanak uzgoja, dok su treće usvojile rigorozne uslove zbog kojih su proizvođači uglavnom odustali od posla.
Ne postoji, tvrde u organizaciji ORKA, mogućnost da se industrijski uzgoj krznašica obavlja na human način, a leševi i hemikalije, koje se koriste u ovom poslu, trajno zagađuju životnu sredinu. Ako se posmatara etičnost ovog posla ne može se prenebregnuti činjenica da je za jedan kvadratni metar krzna potrebno ubiti stotinu činčila. Ni ekonomska računica nije na strani proizvođača krzna jer, barem od ovih koji posluju u legalnim tokovima, mada se sumnja da ima i onih u sivim tokovima, država nema veće materijalne koristi.
Imajući u vidu sve navedeno, pomalo iznenađuje jačina otpora koju pružaju proizvođači u želji da sačuvaju ovu proizvodnju u Srbiji. Moguće je da računaju na to da će zbog zabrane uzgoja krznašica u EU, naše tržište dobiti na značaju i imati mogućnost da se ubrzano razvije. Takvo razmišljanje nije daleko od pameti ali se postavlja pitanje koji je cilj naše države u ovom pogledu i da li nam takav biznis uopšte treba.
Pitanje koje se postavlja je da li treba da postanemo izvor sirovina bogatom zapadu u jednoj prljavoj i neetičkoj proizvodnji ili bi bilo bolje da im ponudimo zdravu hranu, koju imamo i možemo da proizvedemo. Krzno ima kvalitetne i jeftine alternative, ali ih nemaju, na primer organska proizvodnja, proizvodnja tradicionalnih i proizvoda sa zaštićenim geografskim poreklom. To je ono što bi Srbija trebalo da razvija i podstiče, jer na taj način se čuva životna sredina, ali i forsira razvoj kvalitetnih proizvodnji koje ne traže prevelika ulaganja, a mogu da obezbede veliku materijalnu korist i ujednačen regionalni razvoj.

A. Milić