* Posle primene kiselih đubriva neće uvek doći do zakiseljavanja, jer njihov uticaj na zemljište zavisi od vrste, primenjene količine i dužine primene, kao i svojstava zemljišta                                                                
 
Veliki broj poljoprivrednih proizvođača obraća se savetodavnoj službi s pitanjem koliko su tačne tvrdnje nekih agronoma da ne treba koristiti  određena mineralna đubriva jer zakiseljavaju zemljište. Na predavanjima za proizvođače, u medijima i u ličnim kontaktima najčešće se pominju đubriva, poput uree i MAP-a (monoamonijum-fosfat), i to kao veoma nepogodna zbog njihove velike kiselosti. U vezi s ovim neophodno je dati  odgovore na dva pitanja. Da li je zakiseljavanje zemljišta uvek štetan proces, kao i da li će unošenje u zemljište nekog kiselog đubriva u svim slučajevima dovesti do njegovog zakiseljavanja. Najkraći odgovor bi glasio da zakiseljavanje zemljišta nije uvek štetno, već je,u nekim slučajevima, i korisno. Posle primene kiselih đubriva neće uvek doći do zakiseljavanja, jer njihov uticaj na zemljište zavisi od vrste, primenjene količine,  dužine primene , kao i svojstava zemljišta. 
 
Zemljišne karakteristike
 
Od pomenutih faktora, najveći značaj za zakiseljavanje imaju svojstva zemljišta. U tom pogledu najvažnije je svojstvo zemljišta da se odupre promeni reakcije zemljišta (pH vrednost). To svojstvo zemljišta se naziva puferna sposobnost, puferna moć ili puferni kapacitet. Puferna sposobnost zemljišta zavisi prvenstveno od sadržaja humusa, gline i kalcijum-karbonata (CaCO3). Što je njihov sadržaj viši, veća je sposobnost zemljišta da se odupre promeni reakcije. Naročito veliki značaj za neutralisanje kiselosti đubriva ima sadržaj kalcijum-karbonata. Svako zemljište poseduje manju ili veću pufernu sposobnost. U tom pogledu postoji velika razlika između pojedinih tipova zemljišta. Manju pufernu sposobnost imaju zemljišta koja sadrže malo humusa, gline i kalcijum-karbonata . Tu spadaju peskovita i kisela zemljišta. Nasuprot njima, naša najbolja zemljišta, černozem i livadska crnica, imaju veliku pufernu sposobnost. U Banatu i ostalim delovima Vojvodine dominiraju zemljišta koja poseduju veliku pufernu sposobnost. Zbog toga se njihova reakcija sporo menja kada se usevi đubre redovnim (preporučenim) količinama đubriva, čak i u slučaju ako se radi o jako kiselim đubrivima. Promena reakcije na ovim zemljištima je moguća samo u slučaju kada se u dužem periodu koriste veoma velike količine kiselih đubriva.Reakcija zemljišta se u agrohemijskim analizama označava oznakom pH. Poljoprivredni proizvođači za reakciju zemljišta koriste naziv "kiselost zemljišta", što je pogrešno. U analizama se uvek navodi reakcija određena u kalijum-hloridu (KCl) i reakcija u vodi (H2O). Kada se rešavaju problemi sa đubrenjem, gleda se samo reakcija određena u kalijum-hloridu. Za ratarske biljke je na černozemu i njemu sličnim zemljištima najpovoljnija neutralna reakcija zemljišta koja se kreće od 6,5 do 7,2. Ako je reakcija zemljišta manja od 6,5, zemljište je kiselo, a ako je veća od 7,2, zemljište je bazno (alkalno). Veliki broj analiza zemljišta koje su obavljene u regionu srednjeg Banata pokazuju da najveći broj parcela ima dosta kreča, odnosno  baznu reakciju zemljišta. Brojne su parcele koje imaju nekoliko procenata kalcijum-karbonata i reakciju veću od 7,5. Da bi se bolje razumelo koliko je velika količina kreča u karbonatnim zemljištima, treba reći da u zemljištu sa 1% kalcijum-karbonata, 1 ha sadrži u sloju zemljišta 0-30 cm oko 40.000 kg kalcijum-karbonata. Kod zemljišta s nekoliko procenata reč je o stotinama tona karbonata. Zbog toga karbonatna zemljišta imaju veliku pufernu moć. Treba istaći da nije sav kalcijum iz kalcijum-karbonata aktivan, već samo jedan njegov deo. Za njegovu aktivaciju je potreban ugljen-dioksid, koji nastaje kao rezultat aktivnosti korena biljaka i zemljišnih mikroorganizama. Iako su karbonati veoma korisni,  mogu biti i štetni. Naime, u zemljištu koje ima baznu reakciju i visok sadržaj kreča dolazi do smanjene pristupačnosti fosfora i većine mikroelemenata. Do te pojave dolazi zbog prevođenja lako pristupačnih oblika ovih hraniva u nepristupačne oblike, koje biljke ne mogu da usvoje. To znači da biljke mogu patiti od manjka nekog hraniva, iako je njegov ukupan sadržaj u zemljištu velik. Posledica toga je pad prinosa useva, iako gajene biljke ne pokazuju uvek vidljive simptome nedostatka nekog hraniva. Zbog toga bi na takvim zemljištima bilo vrlo poželjno kada bi redovnim đubrenjem u jesen i proleće došlo do određenog zakiseljavanja zemljišta.
 
Obavezno uzorkovanje zemljišta
 
Zakiseljavanjem alkalnog zemljišta dobila bi se neutralna reakcija koja je optimalna za useve. Međutim, podaci iz proizvodnje pokazuju da na alkalnim zemljištima, koja imaju dobru pufernu sposobnost, redovne količine đubriva ne mogu dovesti do značajne promene reakcije zemljišta, jer se naša zemljišta jako odupiru promeni reakcije. Proizvođači koji su na istoj parceli uradili analizu zemljišta nekoliko puta najbolje će se sami uveriti u istinitost ovih tvrdnji ako reakciju zemljišta iz prve analize uporede sa reakcijom u narednim analizama. Važno je istaći da je precizno praćenje promene reakcije zemljišta na istoj parceli moguće samo u slučaju kada se za uzorkovanje koristi oprema koja omogućava da se uzorci uzmu sa istog mesta nakon četiri godine. U pitanju su mašine za automatsko uzorkovanje zemljišta koje su navođene pomoću satelita. Ako su mesta uzorkovanja izabrana na slučajan način, promena reakcije zemljišta ne mora obavezno biti posledica zakiseljavanja, već može biti rezultat velike neujednačenosti parcele. Prilikom slučajnog izbora tačaka za uzorkovanje, uzorci se nikada ne mogu uzeti sa istih mesta. Zbog toga se dobijaju drugačiji rezultati analize, iako nije došlo do promena hemijskih svojstava zemljišta. 
Na osnovu svega iznetog može se zaključiti da kisela đubriva ne predstavljaju opasnost za bazna i neutralna zemljišta koja poseduju veliku pufernu sposobnost. Naprotiv, kisela đubriva na takvim zemljištima pokazuju najbolji efekat. Čak i u slučaju da na đubrenoj parceli ne dođe do značajne promene reakcije zemljišta, kisela đubriva povećavaju usvajanje fosfora i mikroelemenata, jer dovode do lokalnog zakiseljavanja zemljišta oko granule đubriva.  U tim mikrozonama zemljišta, bolje se iskorišćavaju kako hraniva iz đubriva, tako i hraniva iz zemljišta.
Kada se govori o štetnom delovanju kiselih đubriva na zemljište, potpuno je drugačija situacija na kiselim zemljištima koja dominiraju u centralnom delu naše zemlje.
 
Kalcifikacija
 
Kiselih zemljišta ima  i u Vojvodini, ali ona zauzimaju mnogo manju površinu. Za njih se nikako ne preporučuje primena kiselih đubriva, jer može doći do još većeg zakiseljavanja. To je veoma štetno, jer se na kiselim zemljištima postižu mnogo manji prinosi nego na neutralnim i slabo alkalnim zemljištima. Velika kiselost zemljišta je jedan od najvećih problema u centralnoj Srbiji. Na takvim zemljištima  bi bilo poželjno koristiti bazna ili neutralna đubriva. Iako je u Srbiji  ponuda mineralnih đubriva dobra, često je veoma teško da se ispoštuje ovaj princip, jer većina đubriva  spada u kisela. Zbog toga se na kiselim zemljištima mora unositi neki krečni materijal, koji će smanjiti kiselost zemljišta. Ta mera je meliorativnog karaktera i naziva se kalcifikacija ili kalcizacija. Za kalcifikaciju se mora utrošiti nekoliko tona krečnog đubriva po hektaru. Količina tog materijala se mora tačno izračunati na osnovu svojstava zemljišta. Ako proizvođači nisu u mogućnosti da urade kalcifikaciju, bilo bi dobro da bar neutrališu kiselost mineralnih đubriva koja se koriste za osnovno i dopunsko đubrenje. To se postiže unošenjem odgovarajuće količine nekog krečnog materijala, koja zavisi od kiselosti primenjivanog đubriva. U našoj zemlji je u 2018. godini registrovano 26 krečnih oplemenjivača zemljišta, pa se može reći da je njihova ponuda dobra.
 Međutim, pitanje je da li su poljoprivredni proizvođači u mogućnosti da kupe ova đubriva. Neki proizvođači za svoja mineralna đubriva daju podatke o tome koliko treba primeniti krečnih đubriva za svakih 100 kg kiselih đubriva da bi se neutralisala njihova kiselost. Međutim, ti podaci se teško mogu pronaći. Bilo bi dobro da se za svako đubrivo zna koliko krečnog materijala treba primeniti. Na osnovu dostupnih podataka može se reći da najčešće treba 50-100-150 kilograma kalcijum-karbonata na svakih 100 kg kiselog đubriva. Ipak, kod nekih đubriva je ta količina mnogo veća.
Kada je reč o reakciji đubriva, treba naglasiti da se hemijska reakcija mora razlikovati od fiziološke reakcije. Wihovo razlikovanje je od suštinske važnosti za razumevanje uticaja đubriva na zemljište. Sva đubriva se, kao i zemljište, mogu podeliti na kisela, neutralna i alkalna..
 Kada se govori o kiselosti đubriva, takođe postoje dve vrste kiselosti: hemijska i fiziološka. Hemijska kiselost se određuje tako što se određena količina đubriva rastvori u vodi, pa se onda izmeri reakcija vodenog rastvora. Najčešće se napravi jednoprocentni rastvor đubriva. Proizvođači retko kad mogu saznati koja je kiselost đubriva. Kada se, u retkim slučajevima,  u prospektima mineralnih đubriva navodi vrednost njihove kiselosti, ona se odnosi na hemijsku kiselost. Korisno je poznavanje hemijske kiselosti, ali je za đubrenje daleko važnije znati kolika je fiziološka kiselost. Ona se određuje uzgojem biljaka u posudama u veštačkim uslovima. Taj uzgoj se naziva vodena kultura ili hidroponija. U hranljivom rastvoru, koji sadrži mineralna đubriva, uzgajaju se biljke i ispituje se uticaj đubriva na reakciju hranljivog rastvora. Budući da biljke u nejednakoj meri usvajaju bazni i kiseliinski deo đubriva, kiselost rastvora u kome su gajene biljke razlikovaće se od hemijske kiselosti. Svaka biljna vrsta će drugačije reagovati na kiselost vodenog rastvora u kome je uzgajana. U nekim slučajevima postoji veza između hemijske i fiziološke kiselosti, a u nekima ne postoji. Primera radi, hemijski kiselo đubrivo može biti i fiziološki kiselo, ali se dešava i da hemijski neutralno đubrivo ima fiziološki kiselu reakciju. Poznavanje fiziološke kiselosti je važno, ali je još važnije znati kakve promene đubrivo izaziva u zemljištu u kome vladaju mnogo složeniji uslovi nego u hidroponiji. Zbog toga su promene koje se dešavaju u zemljišnom rastvoru pod uticajem đubriva i biljaka drugačijeg karaktera. Kada se isto mineralno đubrivo unese u zemljište, pa se u proizvodnim uslovima uzgajaju biljke, izmerena reakcija zemljišta će se razlikovati od hemijske i fiziološke kiselosti, jer će zemljište neutralisati jedan deo ili celokupnu kiselost đubriva zahvaljujući svojoj pufernoj sposobnosti. Ovo proizvođači moraju znati da bi mogli pravilno da protumače podatke o mineralnim đubrivima koje nađu u prospektima.
 
Kisela đubriva
U vezi kiselosti đubriva treba istaći da MAP i urea nisu jedina fiziološki kisela đubriva, niti su najkiselija đubriva koja se kod nas mogu naći u prodaji. Najveći broj mineralnih đubriva pripada fiziološki kiselim đubrivima. Kod NPK hraniva ima nekoliko đubriva koja su kiselija od MAP-a, a među azotnim đubrivima urea nije najkiselija, već je to amonijum-sulfat. Ova đubriva su neopravdano optužena da najviše zakiseljavaju zemljište. Donedavno se u prodaji mogao naći mali broj neutralnih i baznih mineralnih đubriva, ali se svakim danom njihov broj povećava. Proizvođači đubriva pokušavaju da reše problem zakiseljavanja tako što fiziološki kiselim đubrivima dodaju krečne materijale koji smanjuju njihovu kiselost. U nekim novijim formulacijama đubriva, sadržaj krečnih materijala prelazi polovinu mase đubriva. Bilo bi dobro kada bi poljoprivredni proizvođači za svako đubrivo znali kolika mu je fiziološka kiselost i koliko krečnog đubriva treba primeniti da se ta kiselost neutrališe.
Sve prethodno rečeno pokazuje da se u poljoprivredi ništa ne sme uopštavati, jer će se neminovno napraviti greška. Praksa je pokazala da jedno đubrivo može biti loše za jednju njivu, a odlično za drugu. Zakiseljavanje može biti veliki problem za jednu njivu, a poželjno, u određenoj meri, za drugu. Da bi se znalo kako će đubrivo delovati na zemljište, mora se uraditi agrohemijska analiza zemljišta. Bez analize se ne može znati kakva su njegova svojstva i koje đubrivo mu najviše odgovara. Zato đubrenje napamet dovodi do grešaka, ne samo kada se radi o količini hraniva koja se unose u zemljište već i kada je reč o o reakciji đubriva koje se primenjuje. Ako proizvođač ne poseduje makar osnovne podatke kao što su reakcija zemljišta, sadržaj humusa i  sadržaj kreča, ne može pravilno izabrati đubrivo. Kada bude imao ove podatke, znaće da li sme ili ne sme da koristi fiziološki kisela đubriva na svojoj njivi. Ako ne sme da ih koristi, mora   pronaći fiziološki alkalna ili neutralna đubriva. U krajnjem slučaju, mogu se primeniti i fiziološki kisela đubriva zajedno sa odgovarajućom količinom krečnog materijala. 
Mr Ilija  Bjelić
PSS"Zrenjanin"