* Ozime forme, koje se seju krajem leta, imaju dužu vegetaciju, a time i skladniji rast i razviće
 
Površine pod uljanom repicom u našoj zemlji su poslednjih godina u značajnom porastu, na šta su verovatno presudno uticale relativno visoke i stabilne otkupne cene, ali i druge osobine ove biljne vrste koje potenciraju njeno veće gajenje na našim poljima.
 
Prednost ozimih formi
 
Jedna od osobina repice koja je vrlo važna za adaptaciju ratarske proizvodnje na predstojeće klimatske promene je svakako ozimost. Ozime forme, koje se seju krajem leta, imaju dužu vegetaciju, a time i skladniji rast i razviće. Posle prezimljavanja u polju, u proleće takav usev ulazi dobro razvijen i ukorenjen, a samim tim manje osetljiv na sušu i korove. Ovo omogućava više i stabilnije prinose u odnosu na jare forme. Prednost je i što repica plodonošenje završava pre najizrazitije i najčešće letnje suše, koja je kod nas u julu i avgustu. Pojedine zemlje imaju čak i subvencije za useve koji su i preko zime na parceli (kao proizvodni usev, pokrovni usev ili zelenišno đubrivo), kako bi ohrabrile proizvođače da seju ozime vrste i spreče ispiranje hraniva tokom jesenje-zimskog kišnog perioda. Uljana repica izuzetno dobro vezuje azot u jesenjem periodu, stvarajući veliku količinu organske materije i smanjuje opasnost od ispiranja, gubitka ovog hraniva i zagađenja podzemnih voda.
Uljana repica se seje uskoredno, što joj omogućava dobru konkurentnost prema korovima, posebno u prolećnom periodu, jer vrlo rano ulazi u fazu intenzivnog porasta, grana se i pokriva čitavu površinu parcele. Pri tome je potrebno naglasiti da je repica osetljiva na korove u nicanju, u jesen do sklapanja redova, s tim da letnje-jesenji korovi izmrzavaju tokom zime. Kako su uljanoj repici najčešći predusevi strna žita, usled osipanja njihov samorast, zbog ozimosti, predstavlja ozbiljan korov. Najbolje je da se pojava samoniklih strna žita i korova iz iste porodice krstašica (Brassicaceae),  kojoj pripada uljana repica rešavaju predusevu ili pre setve uljane repice. 
Uljana repica se seje ranije od strnih žita, jer je prezimljavanje repice  nešto slabije. Za razliku od pšenice, čija je tačka rasta tokom jeseni i zime ispod površine zemljišta u čvoru bokorenja, kod uljane repice je ona između kotiledona iznad površine zemljišta, pa je samim tim  izložena nižim temperaturama i veći je rizik od izmrzavanja tokom zime. Zato je kod repice još bitnije da  u kratkom jesenjem periodu stvori veću lisnu površinu, odnosno više hrane za rast korena i njenu akumulaciju u zadebljanom vratu korena. Kod repice kao i kod žita s ulaskom u zimu odvija se proces kaljenja (očvršćavanja), odnosno postepenog povećanja otpornosti na niske temperature. Da bi se kaljenje završilo, važno je da tokom jesenje-zimskog perioda imamo postepen pad temperature, jer se u prvoj svetloj fazi na temperaturama od 5¤ C do 7¤ C  tokom 14-20 dana akumuliraju šećeri, a tek u drugoj, tamnoj fazi kaljenja na temperaturi od -5¤ C do -7¤ C, koja traje pet do sedam dana, dolazi do obezvodnjavanja ćelija i postiže se konačna otpornost na niske temperature, što je u slučaju golomrazice do -15¤ C, a uz snežni pokrivač debljine 2-6 cm i do -25¤ C. Otpornost nije uvek jednaka, zavisi od dužine trajanja niskih temperatura, kao i temperaturnih kolebanja, snežnog pokrivača, vetra, zasićenosti zemljišta vlagom, stanja i fenofaze useva, ali je evidentno da je uljana repica slabije otpornosti na niske temperature od pšenice i da je nešto slabije otpornosti od ozimog ječma u proleće. 
Za postizanje optimalnog razvoja i otpornosti na zimu potrebno je šest nedelja da repica nikne pre pojave mrazeva od -5¤ C. Optimalno, faza za prezimljavanje je kada biljke imaju sedam do 10 snažnih listova rozete, prečnik vrata korena iznad 8 mm, visine pravog stabla do 1 cm, odnosno da je nadzemni deo biljke visine oko 25 cm, što podrazumeva da je glavni koren dubine 10-15 cm. Osim prezimljavanja, od faze u kojoj repica uđe u zimu umnogome zavisi i sposobnost regeneracije repice u proleće. Naime, zbog skraćenog dana i niskih temperatura uobičajeno je da tokom zime list gubi zelenu i dobija bordo boju. U hladnijim godinama veći deo listova rozete može odumreti, ali je biljka živa sve dok je vrat korena vitalan, jer se iz njega regeneriše cela biljka u proleće. Stanje u kom repica ulazi u zimu vrlo je važno zato što repica ulazi u generativnu fazu pre zime, naime začinjanje cvetova je od početka novembara (pri setvi u avgustu) do sredine decembra (pri setvi u septembru). Znači da u se u tom periodu određuje broj cvetova po biljci, odnosno potencijalni nivo rodnosti, što, osim na visinu, utiče i na stabilnost prinosa.
 
Setva
 
Repica se seje pliće od strnih žita jer je seme repice u odnosu na pšenicu sitnije osam do 10 puta, a zahteva kvalitetniju predsetvenu pripremu. Zbog pliće i ranije setve repica je osetljivija na nedostatak vode u nicanju, a takođe je osetljivija na pokoricu, žetvene ostatke i zbijenost zemljišta. Svaki naredni prohod u pripremi zemljišta treba da bude plići od prethodnog kako bi se što bolje sačuvala vlaga. Setveni sloj zemljišta mora biti optimalno usitnjen i sabijen zbog boljeg kontakta sa semenom i ujednačene dubine setve.
Optimalna gustina useva zavisi od tipa sorte, kvaliteta predsetvene pripreme, agroekoloških uslova i drugog. U Americi se smatra da je za repicu optimalno ako u proleće imamo 60-100 biljaka/m2. Prinos se neće značajnije smanjiti ako je gustina useva u intervalu od 40 biljaka/m2 do 150 biljka/m2. U retkom sklopu od 10 biljaka/m2 do 20 biljaka/m2 dolazi do jakog grananja, čime se značajno kompenzuje nedostatak biljaka. U tako retkom sklopu dobija se čak 60-70% prinosa u odnosu na optimalnu gustinu, ali je izraženiji problem s korovima i neujednačenim sazrevanjem. Optimalan sklop omogućava ranije i ujednačenije sazrevanje zbog manjeg grananja, odnosno tanje stablo, što sve skupa olakšava žetvu, a niži je i sadržaj glukozinolata i veći sadržaj ulja. Pri gustinama preko 150 biljka/m2 pre zime se formiraju slabije razvijene biljke koje su osetljivije na izmrzavanje, a takođe usev je skloniji poleganju i napadu bolesti. U uslovima sličnim našim, za hibride koji su robustniji i imaju brži početni porast preporučuje se 40-50 biljaka/m2, a za linijske sorte 60-70 biljaka/m2 u žetvi. 
 
Sortiment
 
Kao rezultat intenzivnog i dugogodišnjeg oplemenjivanja formiran je sortiment novosadskog  Instituta za ratarstvo i povrtarstvo za setvu u narednoj vegetacionoj sezoni. Namenjen je i za konvencionalni i organski tip proizvodnje. Sorte "zlatna", "zorica", "jasna" i "ana" su u prethodnim godinama pokazale odlične rezultate, visok prinos i semena i ulja vrhunskog kvaliteta. Adaptirane su na naše uslove proizvodnje i otporne na promenljive uslove i duge tople periode u jesen, tako da ne prelaze iz vegetativne u generativnu fazu pre zime, nema pojave stabla, koje izaziva opadanje otpornosti na niske temperature. Intenzivnim porastom u proleće, ranim i ujednačenim cvetanjem ostavljaju dovoljno vremena da se formira i dobro nalije zrno. Pravilnim i blagovremenim prolaskom kroz fenofaze u sazrevanju omogućava se da usev bude spreman za žetvu i realizuje svoj genetski potencijal za prinos i kvalitet pre žetve pšenice. Na taj način se i rentabilnije koriste mehanizacija i drugi resursi u proizvodnji na gazdinstvu. 
Prvi naš domaći hibrid ozime uljane repice "NS RAS" uveden je u komercijalnu proizvodnju 2017. Odlikuje se  bržim tempom rasta u ranijim fazama razvoja useva, što u proizvodnji omogućava i nešto kasniju setvu, odnosno više vremena za kvalitetnu pripremu zemljišta. Nešto je bujniji, stvara više suve materije, a posebno u fazi posle cvetanja, što se odražava i na prinos semena. Takođe, odlično podnosi klimatski stresne uslove i veoma je adaptibilan.
 
Prof. dr Jovan Crnobarac
Poljoprivredni fakultet, Novi Sad
Dr Ana Marjanović Jeromela
Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad