* Imamo odlične zemljišne i klimatske uslove, vrhunski sortiment, iskusne ratare, ali ubrzano gubimo izvozno tržište zrna, brašna i testenina, jer nemamo mogući svetski brend srpska pšenica

Stručnjaci predviđaju da će pšenica ove jeseni zauzeti više nego lane, odnosno preko 600.000 hektara. Postavlja se međutim pitanje kakvo seme će biti zasejano. Lane je čak 53 odsto njiva bilo zasejano nedeklarisanim ili semenom koje daje lošiji kvalitet zrna. Izgubili smo tržište hlebnog žita na Dunavu, a u okruženju nas pretiču neke susedne države. I plasman brašna "gubi dah", jer kupci ne prihvataju veću cenu. Srbija je ostala bez velikog novca, iako poseduje odlične zemljišne i klimatske uslove, vrhunske selekcije, primerenu agrotehniku i iskusne ratare za stvaranje srpske pšenice kao svetskog brenda. Ova tema je bila u žiži interesovanja oko 1.500 učesnika na nedavno održanom 2. sajmu pekarstva i mlinarstva u Novom Sadu, kada su upriličeni i 22. pekarsko-mlinarski dani, čiji je moto bio "Dođi, vidi, nauči i primeni".
Svi učesnici u diskusiji bili su saglasni da hitno treba raditi na poboljšanju kvaliteta pšenice, ali ne i u tome ko, gde, kada, kako i zašto treba da prvi povuče potez. Mnogi su čak bili iznenađeni tvrdnjom stručnjaka da ne postoji ni opšta saglasnost o tome šta je kvalitet pšenice kao sirovine.
Prema rečima dr Jasne Mastilović iz Istraživačkog centra za tehnologiju biljnih prehrambenih proizvoda, pekarima treba brašno koje ima veliku moć upijanja, da bi se prilikom pečenja dobijala velika energija. Proizvođači kvalitetnog lisnatog testa traže što sitnije brašno, da ima puno glutena i da se dobro razvija. Za proizvodnju testenina je potrebna krupica s više proteina i glutena kao što daje tvrda, durum pšenica, a konditorskoj industriji je bitno da brašno bude sitno, s malo proteina i glutena. Da bi zadovoljila sve te zahteve, mlinarska industrija mora da obezbedi 20-50 odsto pasažnog brašna, nakon čijeg mešanja se dobijaju tipska i namenska brašna po kvalitetu koji se traži. Ali čak 88 odsto prosečne pšenice ne obezbeđuje tako raznovrsni kvalitet brašna.
- Ispitivanja su pokazala da, bez obzira na vremenske uslove, prispela pšenica u silose ima veoma različit kvalitet. Sadržaj proteina se kreće od osam do 15, glutena od 17 do 36 odsto, a broj padanja od 60 do 435. Ogromne razlike postoje i unutar pojedinih partija pšenice, koje stižu u kamionima, prikolicama, xakovima. Za nevolju, najveći broj silosa ne poseduje ili ne primenjuje razvrstavanje po kvalitetu, već od sve prispele pšenice prave mešavinu. Posledica je to favorizovanja prinosa pšenice u odnosu na njen kvalitet. Na kraju niko nije zadovoljan. Ratari nisu motivisani za setvu kvalitetnih sorti zbog niske otkupne cene, mlinari kvalitetom zrna, pekari brašnom, a potrošači lošim hlebom i prerađevinama, rekla je dr Jasna Mastilović.
Puno je različitih mišljenja o tome kako na tržištu doći do željenog kvaliteta domaće pšenice. Mlinari se zalažu da se pšenica svrstava po tehnološkim grupama. Selekcioneri smatraju da državna Komisija za priznavanje sorti treba javno da objavi svoje podatke o osobinama svake sorte, kako bi ratari znali za koju da se opredele. Ekonomisti tvrde da rešenje valja tražiti u stvaranju kvalitetnih grupa sorti, na osnovu kojih bi se obavljala isplata, dok tvrgovci ističu da o svemu odlučuje slobodno tržište. Svi zajedno se zalažu za to da presudnu ulogu treba da preuzme država sa svojim merama podsticaja.
- Donošenjem Pravilnika o kvalitetu za žita učinjen je veliki korak u odnosu na dosadašnje stanje, istakao je na Pekarsko-mlinarskim danima Nenad Katanić, državni sekretar za poljoprivredu. - Omogućeno je da se pšenica za ljudsku upotrebu razvrstava po različitim parametrima: po sadržaju proteina, glutena, broju padanja i drugim osobinama. Zajedno s drugim službama, Ministarstvo nastoji da se donesu novi standardi u skladu s onima koji postoje u Evropskoj uniji, da bismo mogli da izvozimo, ali je to u nadležnosti Zavoda za standarde. Opredelili smo se za tržišnu privredu i svi treba da učestvuju u toj utakmici. Država ne treba da se meša na tržištu. Veliki broj silosa i mlinova je u privatnim rukama, a i pekari u velikim gradovima nude široku lepezu proizvoda, pa svaki kupac može da bira po svojim željama i mogućnostima.
Kada su u pitanju subvencije, one se, istakao je Katanić, daju za gorivo i mineralno đubrivo, a ako se sledeće godine steknu uslovi, moguće je da će država podsticati i upotrebu deklarisanog semena pšenice. Poljoprivrednici bi trebalo da se udružuju i da se na taj način izbore za svoja prava.
Na ovom skupu, nažalost, nije bilo nijednog ratara, nijednog udruženja ili asocijacije poljoprivrednika. Da su bili, čitava diskusija bi verovatno imala neki drugačiji tok. Možda bi se dobio i odgovor na pitanje zašto veliki broj ratara već decenijama seje pšenicu "s tavana" i sorte sa sve slabijim kvalitetom. Iskustvo pokazuje da ih na to navodi činjenica da o ceni i kvalitetu pšenice gotovo apsolutno odlučuju otkupljivači, na šta ratari nemaju nikakvog uticaja, niti prilike da provere istinitost analiza u toku žetve. "Najsigurnije" im je da svoju ponudu provere bar na vagi, kojoj koliko-toliko veruju, jer im neki viši kvalitet pšenice niko ne plaća.
Na to ko u takvoj situaciji dobija, a ko gubi nedvosmisleno ukazuje podatak da je za poslednjih 10 godina u Srbiji naglo porastao broj otkupljivača i silosa. Otuda je vrlo neprimerena zamerka nekih učesnika u diskusiji da ratari pre setve nikoga ne pitaju šta kome treba. Neuporedivo logičnije bi bilo da, poput uspešne prakse u proizvodnji ulja i šećera, pekari kažu svoje potrebe mlinarima i otkupljivačima, pa da se na toj osnovi sklope ugovori s primarnim proizvođačima o sortimentu i ceni pšenice znatno pre setve. Ovako svako gleda samo svoj xep, a posledice su sve teže.

B. Krstin

ISPLATIVOST RAZVRSTAVANJA PO KVALITETU

Bez obzira što se u Srbiji sve više seje nedeklarisano seme ili sorte sa lošijim osobinama, ipak imamo veće količine proizvedene kvalitetne pšenice nego neke susedne države. Trogodišnja ispitivanja, kako tvrdi Vukosav Saković, direktor Udruženja "Žita Srbije", pokazala su da samo 25 odsto naše pšenice nema potreban kvalitet. U Mađarskoj je to učešće 30-40, a u Rumuniji preko 50 odsto. Nevolja je što se naša pšenica ne razvrstava po kvalitetu. Na strana tržišta plasiramo pšenicu u četiri grupe: onu za stočnu hranu, zatim sa 11, 12 i preko 12,5 odsto proteina. Ukupno učešće najkvalitetnije pšenice je gotovo 55 odsto.
Neke grube kalkulacije kazuju da je za osposobljavanje silosa za razvrstavanje po kvalitetu potrebna oprema u vrednosti oko 300.000 dolara. Taj nesumnjivo visok nivo ulaganja ipak je moguće pokriti samo nakon jedne žetve. Naime, na svetskim berzama svaki 0,1 odsto proteina u pšenici donosi veću vrednost od jedan-dva dolara po toni. S obzirom na to da svake godine uglavnom izvozimo 300.000 do 500.000 tona pšenice, moguće je dobiti prihod za opremanje 30 silosa, koji bi bili osposobljeni da prime celokupan rod s naših njiva. Za samo jednu godinu sva ulaganja bi se isplatila.