* Povoljna cena pšenice za ratare mogla bi da se ostvari ukoliko ukupan rod bude do 2,2 miliona tona, odnosno da ne bude zasejano više od 500.000 hektara

Na samo koju nedelju pre početka optimalnih rokova za setvu pšenice u Srbiji, Klub 100P plus organizovao je savetovanje pod nazivom "Pšenica roda 2018/2019". Tom prilikom govorilo se o predstojećim aktivnostima u proizvodnji hlebnog žita, zatim o sortimentu, tehnologiji i primeni Pravilnika o razvrstavanju pšenice po kvalitetu. Svoju ponudu izložili su predstavnici kompanija koje se bave selekcijom i distribucijom semena, agrotehnikom i plasmanom sredstava za zaštitu biljaka: Institut za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu, Poljoprivredna stručna služba "Tamiš" u Pančevu, te kompanije Singenta, "Agrosava", Savacoop, BASF i druge. Poseban deo skupa bio je posvećen nedoumicama s kojima se sreću poljoprivrednici i uvoznici prilikom tehničkog pregleda vozila i priključnih mašina.
- Zbog klimatskih promena, prošle jeseni je sugerisano da se povećaju setvene površime pod ozimim usevima, rekao je prof. dr Miroslav Malešević, predstavnik kompanije BSP. - I ovog puta se promene u prirodi ne smeju zanemariti, jer se očekuje da će ozimi usevi biti u prednosti u odnosu na one koji se seju u proleće. Zato treba dobro razmisliti prilikom odlučivanja kojim biljnim vrstama i kojim površinama će setva biti posvećena. Lane sam se zalagao za povećanje površina pod pšenicom, a sada ne mogu ništa savetovati, jer nam suša ozbiljno preti. Rezerve vlage u zemljištu su izuzetno male. Istovremeno, uslovi proizvodnje i prometa pšenice su postali vrlo složeni. Sigurno je da treba poštovati najopovoljnije rokove setve. Valja sejati sorte koje daju zrno visokog kvaliteta, jer one nedostaju na našem tržištu i trebalo bi da obezbeđuju i odgovarajuće više cene. Osim poboljšivača, hlebnih i osnovnih sorti, svoje mesto mogu da steknu i one van klase, koje takođe imaju svoje tržište. Sve treba dobro izbalansirati. Zahtevi za uvozom 20.000 tona kvalitetne merkantilne pšenice po 23, 24 dinara po kilogramu bez carine možda će i nas podstaći da što pre rešimo pitanje plaćanja po kvalitetu zrna. U našim silosima se, čekajući povoljnije uslove, čuva pšenica isto tako visokog kvaliteta, jer kupci, za sada, nude samo 19,5-20 dinara po kilogramu.

Ratari bez uticaja na cenu

Na ovom skupu bilo je više nego jasno da ratari, sejući pšenicu, uveliko misle na ono šta ih čeka posle žetve. Oni mogu da kontrolišu samo svoje troškove proizvodnje, ali kada izađu na tržište, gotovo su bespomoćni. Drugi odlučuju o ceni i kvalitetu ponuđene robe. Stoga je najveća pažnja šezdesetak poljoprivrednika na ovom skupu bila posvećena načinu određivanja cene pšenice posle naredne žetve. Vukosav Saković, direktor Poslovnog udruženja "Žita Srbije", vrlo je detaljno izložio način formiranja cene pšenice u svetu i kod nas. Posebno je naglasio da smo mi mali proizvođači pšenice i da, sa svojim izvozom od prosečno 1,1 milion tona godišnje, nismo u prilici da bilo kako utičemo na njenu cenu, čije formiranje je vrlo složeno. Poslednjih decenija centar svetske trgovine pšenicom preselio se sa berzi u Parizu i Čikagu u crnomorske luke, posebno u Konstanci, gde odlazi većina našeg izvoza. A tamo je žestoka konkurencija velikih proizvođača poput Rusije, Ukrajine, pa i Rumunije, dok su na strani kupaca Egipat, Kazahstan i druge države od čijeg dogovora sve zavisi.
Kada je bilo reči o formiranju domaće cene pšenice, zanimljivu tezu izneo je Saković, rekavši da, ukoliko naša proizvodnja ne pređe 2,2 miliona tona, ratari mogu da očekuju povoljnije cene, s obzirom na to da će se otkupljivači truditi da što pre kupe i plate veću cenu za pšenicu u strahu da ne ostanu bez nje. U suprotnom, ukoliko rodi iznad pomenute količine, ostaće deo za izvoz, kada će domaća cena zavisiti od one koja se, uz veliku konkurenciju, formira u crnomorskim lukama. Bitnog uticaja ima i brzina izvoza. Ako se najveći deo viškova plasira do početka sledeće godine, mogu se očekivati povoljne cene za ratare. Uz zakašnjenje, formiraće se zalihe u silosima, pa je moguć nagli pad domaćih cena. Posrednog uticaja ima snaga i volja moćnih multinacionalnih kompanija koje vladaju tržištem pšenice. Od cene koja se postigne u izvozu valja oduzeti troškove transporta, pretovara iz barži u morske brodove i za gubitke koji tu nastanu, kako bi se formirala ona u našim lukama na Dunavu. A i tada prihod umanjuju transportni troškovi od njive do silosa. Na ratarima je da se okupe i snagom svoje organizovanosti steknu uslove da se izbore za deo koji im pripada po osnovi povraćaja PDV-a, a ne da to poklone kupcima.

Država treba više da pomaže poljoprivrednicima

Pojedini učesnici u diskusiji izneli su zaključak da, po svemu sudeći, domaću proizvodnju pšenice valja svesti na rod koji neće premašiti 2,2 miliona tona, odnosno da se ne seje više od 500.000 hektara. Ali ni to ne bi imalo pouzdan oslonac, ukoliko naši ratari povećaju sadašnje prosečne prinose od četiri, četiri i po tone po hektaru, ili, suprotno, ukoliko se desi velika suša, na primer u Ukrajini, Rusiji ili kod nekih drugih velikih proizvođača. U prvom slučaju naša cena bi naglo pala, a u drugom bi se bitno povećala, a da naši ratari, takođe, ostanu kratkih rukava. Izvesnu prednost, ukoliko se tako može reći, pšenica ima zato što je berzanski proizvod, pa se uvek može prodati. Neki drugi poljoprivredni proizvodi pritisnuti su ogromnim oscilacijama na tržištu. Tokom devedesetih godina poljoprivrednici su ložili klipove kukuruza, jer je "zlatno zrno" bilo jeftinije od uglja. Kada nema kupaca, nevolje imaju i proizvođači voća, povrća i nekih drugih poljoprivrednih proizvoda.
I ovog puta jasno je istaknuto da država treba da se više umeša u kreiranje agrarne politike prema potrebama primarnih proizvođača i da im obezbedi što sličnije uslove kao što vladaju u državama u okruženju. Jedan od prvih koraka očekuje se sledeće godine, kada će satelitski snimci vrlo precizno pokazati obim setvenih površina pojedinih useva. To do sada nije bilo tako, pa je bilo veliko pitanje koliko je pšenice stvarno zasejano, a potom i koliki je ukupan rod, što su najčešći parametri prilikom određivanja otkupnih cena. Krajnje je vreme da se zaustavi sunovrat setve kvalitetnih sorti pšenice. Na resornom ministarstvu je i zadatak da odgovarajućom agrarnom politikom motiviše skladištare i izvoznike da plaćaju pšenicu po kvalitetnim grupama, kao i da ugovaraju proizvodnju, sortiment, agrotehniku, količline i kvalitet pšenice u skladu s potrebama tržišta.

B. Krstin

KAKO KUPAC KAŽE

- Pravilik o kvalitetu pšenice, koji je donelo resorno ministarstvo, određuje minimalne karakteristike koje treba da ima ta vrsta robe. Ali, praksa zahteva mnogo više. Na sastanku u Produktnoj berzi, kome su prisustvovali svi zainteresovani, nije postignut očekivani efekat. Utvrđen je, samo načelno, dogovor da se odrede trgovinske klase kvaliteta. Jer, kada se objavi neka cena pšenice na Produktnoj berzi, ne označava se da li to važi za onu koja ima 11, 12 ili 13 odsto proteina i koje druge karakteristike sadrži. Još veća zabuna, posebno među ratarima, nastaje kada se objavi cena koja se bitno razlikuje od one u ponudi otkupljivača. Nevolje nastaju i kada se pšenica izvozi, jer zahtevi kupaca mogu bitno da se razlikuju od države do države. Moramo voditi računa o tome šta koji kupac traži na domaćem i stranom tržištu. U tom smislu naše ministarstvo ovih dana usklađuje sanitarne i zdravstvene uslove s velikim kupcima poput onih u Egiptu, Kini, Indoneziji i drugim državama. U pojedinim slučajevima pozitivni efekti se očekuju već tokom ove godine. Nevolja je što imamo veoma malo otkupljivača koji su spremni da potpišu predugovore s ratarima o sortimentu, agrotehnici, količinama i drugim uslovima međusobne saradnje, kako bi se osigurali željeni kvalitet i odgovarajuća cena, rekao je, između ostalog, Radivoj Nadlački, savetnik u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije.