* Računica pokazuje da je voćarstvo isplativije od ratarstva

U ataru Banatskog Karađorđeva, sela na teritoriji opštine Žitište, nedavno je na pet hektara, između nepreglednih polja suncokreta i kukuruza, podignut zasad kruške. Voćnjak su zajedničim radom i ulaganjima zasadili Stevan Radovanović, Božo Maljković i Jovica Klimović. Ovi mladi ljudi povezani su kumstvom i prijateljstvom, a zajedničko im je i to što su sva trojica zaposleni i pored toga se bave poljoprivredom. Oni su odlučili da osnuju zemljoradničku zadrugu koja bi kasnije bila specijalizovana i prerasla u voćarsku. Bavili su se uglavnom suvim ratarenjem i stočarstvom, a na osnovu iskustava i znanja stečenih u malim voćnjacima koje imaju, odlučili su da se više posvete voćarstvu, pre svega proizvodnji kruške "viljamovke".

Smanjili troškove proizvodnje

Reč je o savremenom voćnjaku u kojem postoji bunar, a postavljen je i zalivni sistem "kap po kap". Savete stručnjaka uvažavaju jer, kako kažu, niko od njih nema dovoljno znanja iz ove oblasti da bi mogli nešto samostalno da rade, posebno kada je u pitanju zaštita ili rezidba. Naredne godine očekuju dva-tri kilograma plodova po stablu, a pun rod u četvrtoj godini.
- Podizanje ovog voćnjaka i ograde oko njega, sa svim uračunatim troškovima, koštalo je 3.000.000 dinara. Uložili smo vlastita sredstva i mnogo ličnog rada kako bi troškove maksimalno smanjili. Nakon toga smo ostvarili pravo na povraćaj 40 odsto uloženog novca za zalivni sistem koji daje Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo i polovinu sredstava za sadnice preko Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, objašnjava Stevan Radaković.

Udruživanjem do veće količine voća

Ovi mladi poljoprivrednici kažu da je rod do tri tone atraktivan nakupcima, a ukoliko je veći od tri tone, nije zanimljiv ni nakupcima ni velikim otkupljivačima. Samo količina veća od 25 tona, što podrazumeva pun šleper, donosi konkurentnost i u cenovnom i svakom drugom smislu. Radaković, Maljković i Klimović su prošle godine kod nakupaca ostvarili cenu od 60 dinara za kilogram viljamovke, a zadruga u obližnjem selu je, zbog veće količine, istu takvu krušku prodala za 72 evrocenta.
- Zbog toga nas trojica osnivamo zadrugu. Činjenica je da udruživanje ima svojih prednosti. Želimo da naša zadruga bude specijalizovana, odnosno voćarska zadruga. Ideja nam je da zadrugari i kooperanti postanu i drugi proizvođači iz našeg, ali i iz okolih sela. Nas trojica smo primer koliko više može da se uradi kada se ljudi udružuju. Želimo da napravimo i zadružnu hladnjaču. Ako nas bude više, lakše ćemo sve to i ostvariti. Mi smo pioniri u udruživanju o kojem postoje velike predrasude u našem selu. Većina ljudi kaže da je zajednica najgora, ali očigledno je da se bez zajednice ne može, smatra Radaković.
Naš sagovornik naglašava da su oni suviše mali proizvođači kada se porede sa velikim sistemima, koji odjednom podižu zasade na stotinama hektara. Zbog toga žele da animiraju i druge ljude kako bi krenuli njihovim stopama.
- Što nas je više, troškovi proizvodnje će biti manji. Na ovaj način rešava se i pitanje plasmana. Država daje podsticaje za osnivanje novih zemljoradničkih zadruga i mislim da ćemo ovako bolje moći da stignemo i do novca iz različitih fondova i do lakše budućnosti. Planiramo da povećavamo površine pod zasadima voća. Na voćnjacima koje budemo sadili postavićemo i protivgradne mreže i zasenu, kaže Radaković.

Zašto voćarska zadruga?

Stevan obrađuje 20 hektara zemlje, Jovica tek nekoliko, a Božo oko 80 hektara. Reč je o suvom ratarenju, a za ovu proizvodnju neophodna su velika ulaganja u mehanizaciju.
- Moja porodica imala je malo zemlje i sve što smo kupovali, počev od zemlje, pa do mehanizacije, bilo je na kredit. Pomoću poslednjeg kredita kupio sam traktor i treba da ga isplatim u naredne dve godine. Mi tovimo bikove, imamo 150 grla, te sam na osnovu prava prečeg zakupa dobio državnu zemlju. Ali, to je sve nesigurno. Obećavali su nam da će zakup biti na 10 godina kako bismo mogli da planiramo svoju proizvodnju, ali od toga nema ništa. Sada svake godine ulazimo u druge parcele i preživljamo istu muku, kaže Božo Maljković.
Subvencije za tov junadi u visini od 10.000 dinara po grlu Boži su isplaćene. Sve njegove njive su već dobro nađubrene stajnjakom i zbog toga bi voleo da držanu zemlju stočari dobijaju na duži period, kako bi torenjem oranica popravili njen kvalitet. Sada stajnjak poklanja ljudima kojima je potreban. Bikove prodaje ili klanicama ili nakupcima sa juga Srbije. Ko isplaćuje odmah i po višoj ceni, njemu i roba. Najbolje bi bilo da, kako kaže ovaj poljoprivrednik, stočari sarađuju s klaničarima, ali njihove otkupne cene su mnogo niže od onih koje daju nakupci.
- Mi smo zaposleni i cilj nam je da zasnujemo proizvodnju koja će nam omogućiti da živimo samo od poljoprivrede. Razmišljali smo i o stočarstvu kao zajedničkom poslu, ali tu nam je sve nesigurno. Mislim da je voćarstvo isplativije. Naš drug Jovica Klimović, koji s nama osniva zadrugu, imao je zasad kruške na jednom hektaru. On je sa te površine zaradio više novca nego mi sa 50 hektara pod pšenicom, kukuruzom i suncokretom, završava svoju priču Maljković.
Ovi mladi i ambiciozni ljudi su se, razmišljajući o osnivanju zemljoradničke zadruge, rukovodili i činjenicom da je sve manje državne zemlje koja se daje u zakup, a samim tim smanjuju se obradive površine koje su poljoprivrednicima na raspolaganju. Zbog toga su odlučili da podignu zasade voća kako bi sa što manje površine zemlje ostvarili veću dobit.

J. Bajšanski